GDE RASTU SRPSKI ŠAMPIONI: Milica živi sa roditeljima, sestrom i bakom u stanu od 45 kvadrata, spava na krevetu na sprat!

Kada se osvoji zlato na Olimpijskim igrama svi čestitaju, a dok se sportisti probijaju, treniraju i bore sa svakakvim nedaćama samo oni znaju kako im je. Naša olimpijska šampionka u tekvondou, Milica Mandić, živi u 45 kvadrata sa mamom Vesnom i tatom Predragom, starijom sestrom Jovanom i bakom Živankom, koja jedina ima svoju sobu. Milica spava u krevetu na sprat, trenira dvaput dnevno već 11 godina, nema vremena za dečka i sve ono što što čini uobičajeni život mlade gradske devojke.

U Srbiji tekovondo dosad nije bio naročito popularan i nije bilo lako naći finansijsku podršku. Ipak, ako nije bilo para, bilo je ljubavi i vere najbližih, kao i trenera Dragana Jovića Galeta, koji je pre šest godina prodao stan i prešao u podstanare, da bi tako pomogao Milici i ostalim tekvondoistima.

- Nismo išli na godišnje odmore, kupovali smo deci stvari prema potrebi, ali naše ćerke imale su zdravo detinjstvo i provodile se u Tašmajdanskom parku. Sve vreme smo im podrška, jer smo shvatili da imaju jasne ciljeve u životu - objašnjava majka Vesna.

Ne znam na koga je naša Milica povukla da bude takav borac mada svi u kući volimo sport, ja posebno - pita se baka Živanka.

- Nikad nismo lako prihvatlili činjenicu da nam se dete bavi borilačkim sportom. Bilo je i modrica, ali nikad nije imala prelom - kaže otac Predrag. On je pre tri godine doživeo infarkt, pa zbog velike nervoze nije posmatrao Miličina prva tri meča u Londonu.

- Mnogo teško doživljavam borbe. Nije to strah, to je više želja. Poslednju borbu sam gledao jer sam bio bio rasterećen, ali prve tri nisam mogao. Osećao sam da će pobediti. U trenutku kad je izašla na pobedničko postolje zastala mi je knedla u grlu. Ona na pobedničkom postolju kako peva himnu iz srca i duše, nešto je najlepše što mi se desilo - objašnjava Predrag.

Milica se zaljubila u tekvondo pošto je videla reklamu u školi.

- Videla sam reklamu u školi, zaljubila se u sport i sad ne mogu bez njega. Tekvondo je brz, atraktivan i eksplozivan. Upoznala sam izuzetne ljude, za ovako nešto se živi i radi toliko godina. Sve je vredno smeha i suza. Svake subote imali smo takmičarski dan u tekvondo klubu Galeb i tamo sam i spavala i jela. Želela sam medalju i na kraju mi se želja ispunila - objašnjava srpska šampionka.

Zbog tolikih obaveza emotivni život trpi.

- Ko mi se svidi-svidi. Neka me slobodno obori s nogu. Udvarače ne udaram, to nikako - kaže uz smeh olimpijska šampionka.

(Telegraf.rs/Blic, Informer)