Umalo da ode peške na oproštaj Totija: Priča o rimskoj ljubavi u srcu Beograda (VIDEO)

Posle tužnog odlaska Raula iz Reala, suza Ikera Kasiljasa, besmislenog odlaska Stivena Džerarda u Los Anđeles, na red je došao i svečanni oproštaj Princa Rima, koji će poslednji put pozdraviti publiku Olimpijskog stadiona kao igrač Vučice i još malo ostaviti sve u rebusu - šta dalje?

Preporučujemo

Stadion, iako kapaciteta 70.000 mesta, premali je da primi sve koji su hteli da skinu kapu velikanu i pošalju ga u istoriju kako dolikuje. Kako nam kaže domaćin beogradskog Kafea Roma, Dejan Dmitrović, bilo je skoro 300.000 trebovanja za susret sa Đenovom.

Zavladala je potpuna ludnica na svim meridijanima, i u dalekom Japanu se tražila varijanta za ulazak na meč godine. Naravno, među srećnicima će ipak biti i on, iako je bilo pakleno teško naći kartu.

- Stvarno je bila potražnja nestvarna. Prijatelji menadžeri nisu mogli da nađu, moj prijatelj iz Lugana, pa Silvano Martina... Možda ima i toga da ih je malo bolelo uvo, Darko Lazović iz Đenove je dobio dve karte kao i svi igrači, ali ih je već obećao drugu... A procedura za karte tek, skeniranje pasoša, pa sto podataka... Ja bih otišao i da nemam kartu, ma otišao bih i peške - kaže Deki za Telegraf.

Iako je poistovećivanje legendi sa klubom uvek mač sa dve oštrice, Totiju je uspelo da u jednom trenutku između sebe i Rome stavi znak jednakosti. Za Dekija, priča o Vučici ipak ima i dublju i znatno dužu, potpuno neobičnu istoriju.

- Pre svega navijač sam Crvene zvezde, stopostotni, ali kada se osamdesetih jačao navijački pokret, mi smo bili okrenuti ka Italiji. Zavoleo sam Italiju i navijače zapravo zbog finala 1973. kada su igrali Juventus i Ajaks, bilo je 70.000 Italijana u Beogradu, prvi put sam ih čuo kako navijaju, tri tribine, sever, zapad i jug. Verovatno bih navijao za Juventus, ali normalno, to nije bilo moguće zbog boja.

- Zvezda je bila domaćin Juventusu, a Grobari Ajaksu, i posle toga mi se mnogo kasnije svideo ceo fazon ultra pokreta u Italiji. Lično sam fiksirao Romu i nisam pogrešio, to je klub sa fantastičnim navijačima, divnim bojama, divan je grad... Uzor smo pronašli u tome, putovali smo tamo, išao sam vozom iz Beograda. Skidali smo pesme, i to je bilo u vremme kad je Roma bila dobra, osvojila titulu 1983, pa igrala finale Lige šampiona u Rimu 1984, igrali su Falkao, Tankredi i ta ekipa...

A malo kasnije, na red je došao Toti. Debitovao je kao golobradi klinac kada ga je Vujadin Boškov gurnuo u vatru, u vreme kada je i Siniša Mihajlović bio adut Vučice. Boškov mu je dao šansu kao 16-godišnjaku 1993, a ljudi u Srbiji postali su svesni njegove veličine i kada se Frančesko oprostio od fudbalskog oca 2014. U vreme tog debija, počela je i Dekijeva priča o kafeu "Roma".

Foto: Dejan Dmitrović

- Sticajem okolnosti, kafić sam otvorio 1993, 1994. godine, 23 godine držim lokal, ceo grad je znao za lokaciju kod Hrama Svetog Save, oko imena nisam imao dilemu, i bilo je tipično po klubu, ne po gradu Rimu. Bilo je slika, šalova i svega što sam dobijao od navijača Rome. Da ne bude zabune, Zvezda mi je prva i najveća ljubav, ne može da se poredi sa Romom, milion pitanja sam imao kada su igrale Zvezda i Roma, za koga ću da navijam. Za Zvezdu, nema tu šta...

- Ispostavilo se da je tada kada sam otvorio kafić i Toti počeo da igra za prvi tim, apsolutno sam celu njegovu karijeru ispratio od početka do kraja. Kroz medije, slike, putovanja, gledao sam ga uživo... Jednostavno, za mene je on najbolji svih vremena, ne mora niko sa time da se složi. On mi je najbolji, pa Vladimir Petrović Pižon, treći i dalje neka budu Maradona ili Pele...

Toti je za Dekija imao i prethodnika, još jednog asa koji je veliki deo života i karijere ostavio Romi. Za klub je igrao od 1981. do čak 1996.

- Pre toga sam obožavao Đuzepea Đaninija, Toti je fantastičan produžetak njegove karijere i harizmatičnosti lika, fizički kao igrača. Đanini je isto lepo izgledao, kosica... Ne znam da li je Rimljanin baš, ali mu se karijera vezuje za Romu. Imam mnogo stvari koje su u vezi sa Totijem, garaža je puna obeležja... Malo sam se čak i umorio od tog šarenila, pa je sad i lokalu to malo promenjeno, nisu Englezi ludi što stavljaju zelenu kao boju paba.

Foto: Dejan Dmitrović

Pred poslednji meč, evocirale su se i uspomene na brojne utakmice koje su se pratile sa Totijem u glavnoj ulozi.

- U Udinama, Milanu, Đenovi sam gledao Romu, eto i u Beogradu sa Zvezdom (smeh). Najdraža Totijeva utakmica je finale Kupa protiv Milana, dao je golove iz slobodnjaka sa 30 metara. Volim ovu protiv Lacija kada je bilo 2:2, kad su ga već otpisivali, on je otkinuo dva boda golovima. Uživao sam u svakoj utakmici, njegove lopte su nestvarne bile.

Posebno mesto u Romi zauzima jedna potpisana slika, koja čeka da je ponovo ugleda i Frančesko, u kafiću nedaleko od Marakane.

- Poslao je i sliku direktno na moje ime, zna za kafić, dovešću ga sigurno ovde. Nije bilo realno dok je igrao, ali bi sada moglo da bude realna opcija - kaže Deki sa setnim pogledom na Totijev zid, na kom su fotografije iz svih faza karijere slavne italijanske desetke.

Foto: Dejan Dmitrović

Ipak, za jednim se malo žali.

- Krivo mi je što nije neki naš igrač ostavio veći trag u Romi, Miha je imao i ružne reči za klub, a Deki je završio u Laciju, imam članak koji bi trebalo da mu dam, završio je u Korijere delo Sportu. Bila je lomilica da li će u Romu ili Lacio. I mene su saletali novinari, napravili su priču o dva Dejana, moja je bila "želim mu sve najbolje, i ćale i brat da igraju za Lacio, navijao bih za Romu"!

(B. Vinulović)