ZORANA ARUNOVIĆ ZA TELEGRAF: Sada protivnice treba da se plaše mene

U Londonu će se za manje od 30 dana po 30. put okupiti najbolji sportisti sveta, a među njima će debitovati i srpska streljašica, koja se prethodnih godina probijala na svetski vrh izuzetnim rezultatima. Svetska šampionka Zorana Arunović, koja je svojim uspesima doprinela da se srpsko streljaštvo ne svodi samo na Jasnu Šekarić, govori za Telegraf.rs šta za nju znači debitovanje na najvećem planetarnom sportskom događaju, u kakvim uslovima se za isti priprema i prema kome od konkurenata ima najviše, ali i previše respekta...

Kako doživljavaš činjenicu da ti se približava debitovanje na Olimpijskim igrama?

- Mislim da je to vrhunac jednog četvorogodišnjeg ciklusa. Ipak, ne želim da ga shvatim toliko ozbiljno, jer uvek postoji mogućnost da ne prođem dobro, pa ne želim da to negativno utiče na mene. London je samo jedna stanica u mom životu – to su prve ali ne i poslednje Igre. Još smo mi kao sportisti dosta dugovečni, tako da sa ovim stavom i idem u London.

Poznato je da uslovi u kojim se olimpijski tim u streljaštvu priprema za London odavno nisu dobri za adekvatno treniranje tokom čitave godine. Kako se snalaziš u takvim uslovima?

- Prostor u kome treniramo u Savezu je napravljen 1957. godine, i od tada bukvalno ništa nije menjano ni renovirano. Mi koji treniramo ovde se trudimo maksimalno da ga održavamo. Odredimo jedan dan u toku godine kad je najtoplije i jednostavno nema treninga ni za mene, Jelenu (sestru), ni Jasnu (Šekarić): rukavice, metle i krpe u ruke i na čišćenje celog prostora, krečenje, farbanje stolarije. Želimo da sredimo sve stvari koje su do nas. I mislim da je to sasvim u redu, s obzirom da mi ipak najviše vremena provodimo ovde. Najčešće treniram po šest sati i za to vreme želim da budem u nekim normalnim uslovima. Ako već moram da udišem prašinu, ne moram da se kupam u paučini.

Da li je bilo naznaka da će takva situacija da se popravi, možda da se obezbedi neki novi prostor?

- Dobili smo neke usmene garancije da će to biti sređeno, ali to je bilo još 2010. godine. Optimista sam i verujem da će to da se sredi, ali svakako mogu da kažem da je to moralo da se uradi ranije. Imamo toliki nedostatak objekata da to nije normalno, a to su elementarne stvari. Niko od nas koji smo u ovom sportu ne bi tražio neko megalomansko rešenje, nego samo jedno mesto koje zadovoljava osnovne uslove: da ne crkavaš po vrućinama leti i onda da ne dolaziš u 7 ujutru da bi mogao normalno da treniraš, ili da zimi ne moraš da tri dana ranije pališ sve moguće grejalice da bi zagrejao prostor.

Pošto je situacija toliko očajna, koje alternative koristite da održite kontinuitet dobrih  rezultata?

- Po pitanju objekata jako loše stojimo, ali ne i po pitanju opreme, finansiranja za putovanja kad zimi ovde ne može da se trenira. Da nam nema Olimpijskog komiteta Srbije, "Telenora" i, konkretno meni, "Vize", ja ne znam šta bih radila i kako bih trenirala. Mi kao zemlja kaskamo jer sve ostale države paralelno treniraju malokalibarsko i vazdušno oružje. Mi možemo tokom cele godine da treniramo vazdušno, ali za mali kalibar zavisimo isključivo od vremena. Tokom zime treniram samo vazdušno na Marakani. Mačevaoci su nam izašli u susret, a njihov teren je dosta drugačiji i mi imamo samo tri streljačka mesta tamo. Ne znam ni ja koliko puta je streljački klub proglašavan za najuspešniji klub (SD Crvene zvezde), a treniramo na tri streljačka mesta. Drugu streljanu nažalost nemamo, i čini mi se da je svuda glavni problem novac.

A kada govorimo konkretno o pripremanju za London, šta se promenilo?

- Olimpijski komitet je napravio takvu kategorizaciju sportista da se ja trenutno osećam zaštićeno kao beli medved protekle dve godine. Za mene je pre bilo neizvodljivo da treniram mali kalibar. Imam novo oružje, dovoljno municije, kao i svi sportisti obuhvaćeni kategorizacijom. Nedostatak prostora ovde se nadoknadio putovanjem u inostranstvo.  Pripremala sam se više puta u Francuskoj, Nemačkoj, Hrvatskoj pred velika takmičenja. Sve može da se premosti, ali svakako da bi značio domaći objekat u kom bismo mogli da treniramo. I ne samo mi, i neke druge reprezentacije.

Kako komentarišeš što se zahvaljujući tvojim i uspesima drugih reprezentativaca više govori o streljaštvu?

- Sad sve interesuje kako mi to treniramo pošto smo napravili tu neku ekspanziju zbog dobrih rezultata, pogotovo 2010. godine kada smo osvojili četiri zlatne evropske medalje, sedam svetskih i odmah ispunili četiri kvote za Igre. Nakon toga nismo pali, nego smo nastavili sa uzimanjem medalja na Svetskim kupovima. Ima nas još, i drago mi je da ljudi sada za sport znaju više. Nije bitno da znaju za pojedinca, jer on će doći i proći. Sport ostaje, jer imamo trofejne generacije, dobru školu i dobre uzore.

Iako si osvajala sva moguća evropska i svetska takmičenja u juniorskoj i seniorskoj konkurenciji, a pritom vodiš u svetskom generalnom plasmanu, ima li treme pred London?

- Trema je prisutna, ali nekako to doživljavam kao sasvim normalnu i dobru stvar. Ne znam gde idem i šta me očekuje, a svi pričaju o tome. Svi već računaju da sam ja osvojila medalju i taj pristisak postoji. Ipak, to je deo života svakog profesionalnog sportiste. Kad pogledam Novaka Đokovića, samo mogu da kažem svaka mu čast kako sve izdržava. Imam ustisak da se cela nacija oslanja na njega, ali ne znam da li narod razume da ne postoji samo on na svetu. S jedne strane ljudi se oslanjaju na njega, a opet, ako loše odigra, zamera mu se. Zato kažem, svaka čast na svemu što izdržava.

Koga bi svrstala u najveću konkurenciju za dobar plasman?

- Mogu da izdvojim možda dva imena za koja bih rekla da su u dobrom ritmu i kojih se treba čuvati. Ali bi opet bilo nezahvalno da izdvojim samo dve osobe, jer je streljaštvo takav sport da, ko god da se plasira ima realne šanse da uzme i medalju. Mi nemamo rezultatske norme kao u atletici ili plivanju. Sve zavisi od plasmana, odnosno 50 odsto od onoga što ti uradiš i 50 odsto onoga što neko drugi uradi. Nikad ne znaš da li će ti 1. ili 21. mesto biti dovoljno da se plasiraš na OI. Hoću da kažem da je sam sistem dosta težak i naporan, tako da svako ko uzme kvotu je potencijalno opasan i jak protivnik. Od 40 do 60 žena svaka može da osvoji ne samo bronzu ili srebro već i zlato.

Sparing partner tokom priprema ti je Jasna Šekarić. Kako izgleda treniranje sa njom koja već sedmi put učestvuje na Igrama?

- Jasna je kao moj idol. Upoznala sam je 2003. godine, i bila sam pored nje kad je radila ciklus za Atinu i Peking. I mogu da kažem da mi je izuzetno drago što se sad zajedno pripremamo. Ona ume da pomogne samo kad da najkonkretnije smernice, jer ću uraditi kako mi je rekla. To je osoba sa toliko sportskog iskustva da ima odgovor na gotovo svako pitanje. Odlično je što smo jedna drugoj sparing partneri, imamo mala takmičenja na treninzima koji su super za put za London. Šteta što se ne takmičimo u ekipnoj konkurenciji, jer mislim da bismo bile sjajne.

Kakav je tvoj stav prema protivnicima kad staneš na svoje streljačko mesto na takmičenjima?

- Imam respekt prema protivnicima, što i nije toliko dobro. Pogotovo prema jednoj osobi od koje često zbog tog respekta umem da izgubim. Kada sam išla na takmičenja i razmišljala opuštenije u smislu „Sad ću ja nju da pobedim“, onda sam je i pobeđivala. Ona je samo godinu dana starija od mene, i nekako mi je bilo teško da pucam pored nje jer mi je nekakav idol. To je Ukrajinka Olena Kostevjič, olimpijska šampionka iz Atine. Takođe, ona je jedan od razloga što sam počela da učim ukrajinski i shvatim zbog čega je tako superiorna u odnosu na druge. Onda sam shvatila da je ona iz ruskog dela Ukrajine (smeh), ali, srećom, ipak sam zavolela ukrajinski. Sada učim da budem drugačija, da sam ja ta koje protivnici treba da se plaše, da postižem dobre rezultate... mislim da je to pravi put. Sve to bi bilo neizvodljivo bez psihologa Ane Vesković, fizioterapeuta Slobodanke Kundaice i moje sestre Jelene  koja me trenira zajedno sa profesorom Vladimirom Koprivicom.