Zašto ste nam ubili želju da gledamo fudbalsku reprezentaciju Srbije?

Ne, ovo nije ''naručen tekst'' kao što fudbalski reprezentativci i stručni štab selekcije Srbije vole da kažu za kritike uperene ka njima. Ovo je tekst koji bi donekle trebalo da objasni da naša zemlja nema kult reprezentacije.

Preporučujemo

I zašto nema? Da li je narod možda kriv što ne želi uzaludno da potroši 90 minuta gledajući nacionalni tim? Da se nervira i kad naš tim pobeđuje? Jer rezultat ponekad i nije toliko bitan kada, sedeći pored malih ekrana (mada mnogi sada imaju i one veće), ljudi primećuju mučenje i patnju na terenu. Kao, na primer, protiv Estonije...

Foto: Profimedia

>>> ZAŠTO, SELEKTORE? Tri nelogična poteza Radovana Ćurčića protiv Poljaka!

I ti ljubitelji reprezentacije koji mečeve gledaju putem TV-a...I njih je sve manje i manje. Na stadione više niko i ne dolazi. Bez obzira što selektor Radovan Ćurčić tvrdi da ''slika nije baš takva kakva se plasira u komentarima i kafićima''.

Foto: Marko Todorović

Za kafiće je apsolutno u pravu. Slike nema. Već duže vreme. Od poznate TV slike na koju smo navikli da gledamo ranije, kada je nacionalni tim imao kult. Bilo da se nalazila na velikom video bimu ili malom televizoru lokalne kafane. Nema je više, ubili su kult...

A mogao je da oživi zahvaljujući uspesima omladinske selekcije. Narod se polako budio. I dalje mi kroz glavu prolazi scena tokom meča Mađarske i Srbije na Novom Zelandu. Gol u 91. minutu za produžetke i komentar čičice iz lokalne kladionice koji nervozno pali cigaretu pred dodatnih 30 minuta.

- Taman sam otupeo i prestao da se nerviram zbog ovih matorih, sada ste vi našli da mi kidate živce - rekao je.

Šansa je propuštena, lopta je završila na prečki, kao Mijatov penal u Francuskoj...

NEKADA JE BILO - CELA JE NACIJA REPREZENTACIJA

Foto: Tanjug/AP

Ne tako davno, utakmice fudbalske selekcije su bile nacionalni praznik. Devedesetih godina klinci su kupovali plave majice kako bi na njima mogli da crtaju amblem FSJ napred (znam ih nekoliko) i željeno prezime nekog reprezentativca na leđima, život je ''stajao'' u većini gradova tokom SP 2006. i 2010. godine, ulice su bile prepune srećnih ljudi posle pobede nad Nemcima...

Danas je ''248. repriza'' serije ''Mućke'' zanimljivija od gledanja pulena selektora Ćurčića. Doživeli smo da ljubitelji fudbala i ne znaju rezultat nacionalnog tima čak par sati posle završenog meča, da popodne provedeš u šetnji kako bi uveče na miru, mogao da pratiš neku tamo Švedsku i Češku, neku Norvešku, Austriju, Poljsku, Rumuniju...

U pravu je i kapiten Ivanović bio, posle meča sa Poljskom, kada je rekao da bi voleo da nacionalni tim ima onakvu podršku kao što je domaćin imao od strane svojih navijača. Ne bi smeo da zaboravi da smo je imali, a da je trenutno nedostatak iste, samo pokazatelj u kom pravcu nacionalni tim ide.

Foto: Tanjug/Jaroslav Pap

STADION PUN ZBOG HRVATA I ALBANACA

Fudbalska reprezentacija Srbije može da napuni stadion u matičnoj zemlji samo ako je u pitanju neka utakmica visokog rizika. Utakmica koja ima političku pozadinu (Hrvatska, Albanija, BiH). Glavni pokazatelj je meč protiv Portugalije, tokom kvalifikacija, gde se okupilo nešto malo više od 5.000 ljudi.

Kao i onih 12.500 koji su došli da podrže Orlove protiv takve fudbalske sile kao što je Francuska...To su dobri ljudi, ako je verovati najnovijoj izjavi Nemanje Matića. Jer, vezista Čelsija smatra da narod veruje nacionalnom timu i da ''kada god je u Srbiji, vidi da dobri ljudi navijaju za svoju zemlju''.

Da li to znači da su oni koji ne navijaju loši ljudi? Naprotiv! Navijali su i oni verovatno, ali sada nemaju ni snage, ni volje, ni entuzijazma, niti viška živaca predviđenih za sport. Nemaju za koga. Možda se narod umorio i od tih silnih ''prekretnica'' za srpski fudbal.  Sigurno je samo da je mnogima ubijena želja da se gleda fudbalska reprezentacija Srbije.

P. S. Tužno je kada grupicu svojih prijatelja, istinskih ljubitelja sporta, pitaš da li su gledali Estoniju i Srbiju i dobiješ dva zanimljiva odgovora - Ili nisu gledali ili uopšte nisu znali da se utakmica igra. A momci stvarno vole sport, inače se verovatno ne bih ni družio sa njima...

(M. Marić)