Telegraf u kafani sa sportskim direktorom Zvezde: Upoznajte čoveka zbog kog je Grof ostao na Marakani, a crveno-beli dominiraju na terenu!

- Ljudi!!! Pa, ko je ovaj Blažo Raosavljević? Čovek je odradio jedan od najboljih prelaznih rokova u novijoj istoriji Crvene zvezde, a o njemu se ništa ne zna - bio je samo jedan od komenatara grupe mladića koji su razgovarali o fudbalu u kladionici, u momentu kada je lik sportskog direktora crveno-belih ''boravio'' na malom ekranu.

Preporučujemo

I stvarno! O Blaži Raosavljeviću malo šta se zna, pre svega jer nikada nije želeo da se eksponira u javnosti.

- Ja volim da radim, a drugi su tu da se pojavljuju u medijima - priznaje Raosavljević.

Sportske kolege kažu da je veliki čovek i strašan fudbalski znalac, prijatelji iz njegovog okruženja, koji nemaju veze sa sportom, a s kojima je odrastao i dan-danas se druži, ističu da je Blažo oduvek bio velika ljudina. Slava ga nije promenila. Ni dok je ''trčao za loptom'', ni sada kada je funkcioner bivšeg evropskog i svetskog šampiona.

Za jedne veliki čovek, za druge ljudina, a sportski direktor Zvezde voli da kaže da je on jednostavno Blažo Raosavljević, običan i porodičan čovek.

- Porodica mi je najvažnija na svetu. Supruga Marijana, ćerke Mia i Tea, dve lutke, dva najveća anđela. One su mi najveći oslonac. Sa suprugom sam praktično od osnovne škole. Bila je tu uz mene i kad sam imao milione i kada sam bio na dnu sa 200 dinara u džepu. Kada potonem, uvek je znala da kaže ''Digni glavu, izvući ćeš se.'' Zbog toga je najviše volim.

Foto: Marko Todorović

Elem, da se vratimo na početak priče. Sama činjenica da mali broj ljudi u stvari zna ko je Blažo Raosavljević, došao sam na ideju da, što je najviše moguće, opišem život čoveka koji je fudbal ''živeo'' kroz Crvenu zvezdu. Poziv, otkrivanje ''plana'' i očekivanje da ćemo se videti na Marakani.

- Ma, jok! Vidimo se u kafani. Da, kao ljudi, sednemo, družimo se i ručamo nešto. Svi najbolji poslovi se završavaju u kafani - kroz osmeh mi je rekao Blažo.

Nažalost, kasnio sam na dogovoreno mesto nešto više od 20 minuta. Beogradska kiša ponovo je izazvala kolaps, a mene je nervoza polako hvatala. Sve do momenta dok se nisam pojavio. Za stolom Blažo i njegov kum, prijatelj iz detinjstva, na stolu njegovo omiljeno piće.

Nije dugo prošlo, prihvatili su me kao njihovomg prijatelja, a ne kao novinara koji je došao da ''odradi'' posao. Bio sam im zahvalan na tome. Neobavezne životne priče trošile su minute našeg razgovora, večera je prošla i red je došao na ono po šta sam došao - intervju s čovekom koji je odradio prelazni rok o kom će se još pričati.

Blažo je ''otvorio dušu'', pričao mi je kako su hteli da ga zakolju, kako su pucali na njega, kako je Miodraga Grofa Božovića ''skinuo sa aviona'' i namolio da ostane u Zvezdi i mnogo toga zanimljivog. Neispričanog.

Da krenemo...

Otkud ti u Crvenoj zvezdi?

Foto: Telegraf

- Kao klinac želeo sam da treniram fudbal. Pokojni otac me je pitao ''Dobro, gde želiš da ideš?''. Nisam imao dilemu. ''U Zvezdu'', rekao sam. Odveo me na prvi trening, brzo sam prošao probu. Objasnio mi je da 17. i 18. autobusi idu do Autokomande i da se odatle peške penjem do Marakane. Nikada više me nije vodio na trening. Povremeno je znao kraomice da dođe i posmatra me i to je to.

- Prošao sam sve generacije Zvezde i osvojio sve u mlađim kategorijama. Dobio sam jedno životno vaspitanje u Zvezdi. Toma Milićević me je doveo u Zvezdu, a najviše mi je pružio i vaspitao me Kule Aćimović. Sve sam sa njim doživeo i naučio.

- Kao operativac sam u klub došao u vreme Vladana Lukića i Ivana Adžića.  Nemam šta da krijem, Adžić je moj kum i zvali su me da dođem i pomognem. Bio sam Ivanov pomoćnik i pomoćnik Maze Vasilijevića. Za sportskog direktora su me predložili Slaviša Kokeza i Miodrag Grof  Božović. Grofov uslov je bio da mu ja budem sportski direktor.

Prvi ugovor?

- Kada sam potpisao ugovor sa Zvezdom, mojoj sreći nije bilo kraja. Otišao sam kod Džajića u kancelariju i rekao mi je dobiću 13 prosečnih plata i to je to. Ja prezadovoljan. Odem kući i kažem: ''Mama, potpisao sam ugovor sa Zvezdom.'' Ona će na to: ''Sine, sve je to u redu, ali završi školu.'' ''Mama, ali ja sam potpisao ugovor sa Zvezdom'', ponovio sam. Mama je bila neumoljiva: ''Sine, sve je to u redu, ali završi školu.''

- I završio sam. Srednju ekonomsku, pa višu ekonomsku. Da deca jednog dana budu ponosna na mene.

Posle Zvezde?

- Posle Zvezde je išla vojska. Zatim pozajmica u Spartak i Rad. Gde god da sam otišao učio sam životnu školu. Iz Rada sam se vratio u Zvezdu, ali nisam igrao standardno jer je Maza Vasilijević igrao levog beka. Bio je veliki igrač. Pa sam otišao u Prištinu, igrao za Obilić, da bi se vratio ponovo u Rad. Potom sledi selidba u Španiju i zatim Budućnost.

- U Podgoricu sam otišao zbog Veska Barovića, jer me je on tražio, i Gage Radojičića, mog druga i brata s kojim sam igrao u Španiji.. Po povratku iz Španije on me je zvao:''Imam klub za tebe - Budućnost Podgorica.'' Na prvu loptu sam rekao: ''Gde ću iz Španije u Crnu Goru''. Međutim, igrao sam tri godine u Budućnosti. Tri mnogo lepe godine.

Posle toga usledio je neočekivan kraj karijere?

Foto: crvenazvezdafk

- Imao sam 30 godina kada sam završio sa Podgoricom. Tada sam došao u Rad da treniram, dok ne odem u inostranstvo. Pošto imam takav karakter, trener Peca Petrović, direktor Rajaković...svi hoće da ostanem. Ali, Peca mi priča jednu priču, Rajak drugu.U stvari, rade me na ''šibicu''. A ja odrastao sa šibicarima... Tu im svašta kažem, spakujem se, odem kući i odlučim ''Neću više da igram fudbal''.

- Srećom, dođe Zoran Stojadinović i kaže mi da radim s njim kao menadžer. Prodam dosta igrača (Janković, Ilija Stolica, Ilijev, Vukić), odnosno ne ja nego Stojadinović. On je veliki menadžer.

Karijera, sve samo ne dosadna! Malo ko zna da ste tri puta mogli da izgubite glavu na fudbalskom borilištu - u Tomislavgradu, Sarajevu i Novom Pazaru. Tomislavgrad je bio prvi?

- Odlazim sa Radom na meč Kupa. Čim smo došli dočekali su nas neprijateljski. Autobus je bio polupan,a na zagrevanju su hteli da nas linčuju. Odlučimo da nećemo igrati, ali nas je sudija, Crnogorac je neki bio, natera da se pojavimo. Poveli smo 3:0 ili možda čak i 4:0 kada je meč prekinut.

- Mi svi u svlačionicu. Nema ko da nas spasi. Uđe ''zemjak'' sa pištoljem i nožem i kaže ''Daj, izaberite vi koga ćemo da zakoljemo da ne bi mi nasumično birali.'' Kad vidiš da ti prevrću autobus, kad policija ne sme ništa. Ništa!!! Početak rata. Mogli su sve da nas pobiju. Tri sata su nas držali u svlačionici i psihički maltretirali, dok nije došao neki njihov fratar i išamarao ih. ''Jesam rekao da ne sme biti nikakvih problema'', drao se. Izvučemo se tu nekako i do Bugojna odemo kolima, jer je autobus bio demoliran.

Usledilo je Sarajevo?

- U BiH je uveliko počeo rat i očigledno mi jedini to nismo znali. Igrao sam takođe za Rad. Iz Željezničara zovu i kažud a ne dolazimo, ali mi ne hajemo na to jer su nedelju pre toga isto tako rekli i Radničkom iz Niša koji nije otputovao. Ostao je bez bodova. Dolazimo u Sarajevo, svi nas čudno gledaju. Mi smo jedini na aerodromu. Krećemo ka Grbavici i tek tada shavatmo gde smo došli. Usput nas zaustavlja paravojna formacija koja preti da nas ubije. Srećom, bila je srpska. Ali nisi znao ko ''vlada'' u okolnim ulicama.

Izlazimo na teren, a iznad našuih glava šibaju meci. Puca se na sve strane. U toku je borba za objekat iznad Grbavice. Utakmica neće biti odigrana, a mi moramo nazad na aerodrom. Pitanje je kako? Haos je na ulicama, a li smo na kraju rekli ''Vozi, pa šta Bog da.'' Nekako smo stigli do aerodroma, ide poslednji avion za Beograd. Tu smo samo mi i žene i deca. Uzimamo koliko možemo, ali nas pilot opominje da ćemo se srušiti. Žene plaču. ''Uzmite makar dete, mi ćemo ostati.''

Suze nam klize niz obraze. Kada smo stigli u Batajnicu, dva sata smo sedeli na travi i pitali se ''Šta nam se to dogodilo?''

Novi Pazar?

- Jedva sam spasio živu glavu, igrao sam tamo i ništa mi nije žao jer sam igrao za Srbiju. To je bila utakmica više politička, nego sportska i drago mi je što sam dao sve od sebe za Srbiju. U drugom poluvremenu su me gađali kamenjem, kestenjem...sve u glavu. Trpeo sam i ''cepao'' da ih dobijem jer je ceo stadion bio u turskim zastavama. Nisam se plašio.

- To je život. Sve sam to prošao i mnogo sam jači. To su životna iskustva koja te ojačaju. Sećam se, ja u autobusu. Taman sam krenuo da zagrizem bečku šniclu kad aje kamen razbio prozor. Parče stakla mi saseče kapilar i krv krene da šiklja. Arkan poludi. Hoće da se vrati sve da ih pobije. Jedva sam ga snimio.

Najmiliji transfer koji si odradio po dolasku u Zvezdu?

- Mičel Donald, koji je skoro došao. Insistirali smo na tome da ga dovedemo.Imali smo poteškoća zbog propusta medicinske službe koja ga je pregledala. Mnogi će reći da smo neozbiljni i da smo ga kupili nakon samo jedne utakmice, ali smo ga mi pratili i dok je Mordovija bila na pripremama u Staroj Pazovi. Ali, da ne bude samo Donald. Drago mi je zbog svih koje smo doveli. Drago mi je zbog Plavšića za kojeg sam ja lično insistirao tri meseca da ga dovedemo.

- Za Srnića smo takođe zapeli jer planski gledamo šta nam je potrebno. Imamo viziju evropskog tima baziranu na brzini.

Najteži transfer po dolasku u Zvezdu?

- Grof Božović!!! Sedimo Terzić i ja i on me pita: ''Koga bi za trenera?'' Ja kažem: ''Grofa.''  Terza gleda i kaže: ''Nema teorije.''  Ja: ''Ima'', a Terza će: ''Ma on je skup, treba mnogo para za njega.''  ''Boža za džabe dolazi'', kažem mu ja. Terzić ne veruje. Zovem Adžića i kažem: ''Ajde da vidimo Grof da dođe''. I onda krećemo u priču. Molimo ga jer znamo da ima velikih problema sa leđima i da mora da se odmori. Grof popušta i dolazi u Zvezdu, a moram pomenuti i da je Slaviša Kokeza dosta uradio.

- Dolazi Boža, sedamo i pričamo kako da idemo polako i ne dovodimo 20 igrača odjednom. Dolazi Kajrat, kreće pljuvanje. Boža dolazi na sastanak. Nijh 12  sede u kancelariji. Niko fizičko u šortsu nije radio, nego u trikou. I oni kreću da mu pričaju šta treba da uradi. Grof ustaje i odlazi. Ja ga zovem, on mi kaže: ''Brate, idem.'' Ja njemu: ''Božo, nemoj molim te''. On ne popušta. ''Idem, imao sam avion u 15, zbog tebe sam ostao do ovog aviona u 18 samo da se pozdravimo.'' Sednemo nas dvojica sami sa strane i ja mu kažem: ''Da te molim znam da ne treba, ostani barem zbog mene ako hoćeš.''

- Biće sve kako treba jer svi verujemo u Božu. I svi verujemo u naše drugarstvo. Pojedinci i pola njih ne veruju u drugarstvo, a mi ginemo. Jel znaš koliko Božu interesuju pare?  Ne interesuju ga uopšte i to je poenata svega.

- Boža je glavni šraf u mašineriji Zvezde. Svi igrači su došli na njegovo ime. On sve pokreće. I ovo slobodno napiši da sam rekao ''Najveći čovek  je Boža Grof. Ne fudbalski radnik, ne trener... Najveći čovek trenutno u Srbiji. Sa svojom harizmom, srcem i obrazom, Boža Grof drži pola Srbije uz sebe.''

- Bila bi velika šteta da se sve ovo raspadne, ali novac predstavlja veliki kamen spoticanja.

Da možeš, koga bi sutra doveo na Marakanu?

Foto: fcrad.co.rs

- Duška Tošića i Le Taleka. Tošić je neverovatan čovek. Ja bih ga sutra doveo. Veliko srce ima. Da dođe i da mi bude štoper. Jer znam da me Duško Tošić neće izdati. Mnogo dobar i mnogo pošten čovek. Le Talek će biti dobar zbog Donalda. Odlično se znaju, a to znači i da će Grujić imati veću slobodu napred.

Čije savete najviše upijaš? Od koga učiš posao?

- Učim od Džajića i Cvetkovića. Sedam godina sam u klubu, a mogu reći da ne znam ništa. Hoću da slušam Džaju i da učim. Hoću da učim od Cveleta. Hoću da učim i od Terzića. Mislio sam da sve znam, Terza je došao i video sam da ništa ne znam. Svaki savet koji su mi dali, sve sam u pravu. Ja brzo planem, oni su tu da me savetuju.

- Pazi! Jednom mi u kancelariju dođ ćale od igrača u bermudama i papučama da razgovara sa mnom. Nije bitno ko je Blažo, ja sam sportski direktor Zvezde. Ja ih izbacim iz kancelarije. Nebitan sam ja, ali ne možeš doći u Zvezdu, instituciju, u bermudama i japankama.

- Kule Aćimović i ostali su me vaspitali da ja za Zvezdu ginem. Ja sam dolazio Džaji i čekao tri dana da uđem kod njega. i Kada uđem, ja sam mrtav čovek. A meni posle dolaze u bermudama i papučama. Ne zbog mene, ja nisam kompleksaš. Ne može zbog Zvezde. Zvezda je institucija na Balkana. Bili smo nedavno u Bugarskoj. Oni mirno stoje kada pomeneš Zvezdu.

- I onda se tako neki ljudi ponašaju bahato prema Zvezdi. Pa, ne može. Kule Aćimović me je naučio da ginem za Zvezdu i ja dan-danas ginem za klub. Ne primam platu,oprostio sam 15 - 20.000 evra kada je Ćović došao. I onda me taj isti Čović proziva. On ne zna šta je Zvezda. Gde da dođe? Da dođe u klub, a za njim i navijači.

- Ali, nisu svi isti. Postoje dve grupe. Jedna ekipa u kojoj su pravi zvezdaši i ljudi, druga ekipa koja je samo interesna grupa. Ne bojim se da kažem.

Foto: Tanjug/Boki

Savet koji nikada nećeš zaboraviti?

- Ne jedan. Više saveta koje mi je Dragan Džajić dao. Iskrene savete mi daje i njih se pridržavam. Tu je i savet Toše Manojlovića kada sam se iz Rada vraćao u Zvezdu. Rekao mi je da ne idem u Zvezdu tada, nego da igram za Rad još godinu dana. Morao sam da se vratim.

- To su sportski saveti. Isto, svakog saveta oca i majke sam se pridržavao.

Po čemu bi voleo da te pamte jednog dana kada odeš iz Zvezde?

- Da sam osvojio ove godine šampionat i da sam ušao u neku Ligu - šampiona ili Evrope. I onda mogu da umrem. Slobodno to napiši.

Idealnih 11 Zvezde u istoriji?

- Teška odluka, povrediću nekoga. Dika Stojanović (Predrag Rajković), Pavle Ninkov (Duško Radinović), Slobodan Marović (Goran Vasilijević), Miodrag Belodedić, Ilija Najdoski (Aleksandar Luković, Milan Biševac), Vladimir Jugović, Robert Prosinečki (majstor fudbala), Dejan Savićević (genije), Dragan Stojković Piksi (on i Dejo najbolji igrači u istoriji našeg fudbala), Dragan Džajić (on levo, velika praznina pa svi ostali), Darko Pančev.

- U principu ta čitava ekipa iz Barija je tu. To su neverovatni ljudi, neverovatne veličine. Kažem ti ovo jer sam trenirao s njima. To su bili TOP igrači. Ali, ponavljam, bilo je tu mnogo igrača.

Omiljeni fudbaleri u mladosti, s kojima si ili protiv kojih si igrao?

- Gledaj! Igrao sam u Zvezdi sa mnogo velikim imenima. Igrao sam i u manjim klubovima sa velikim brojem dobrih igrača. Piksi, Dejo, Pančev...sve TOP  igrači. U Budućnosti Srdan Dmitrović. U Radu sa Riznićem. Sve majstori fudbala. Inostrani - Turo Flores i Valderon.

Trenutno?

Foto: Tanjug/AP

- Trenutno Ibrahimović. Zato što je ''dileja''. Boli ga uvo za sve, radi ono što hoće, a ne kao Ronaldo. Sve što radi, radi zbog ovoga, zbog onoga...Ibra sve radi zato što voli. U Srbiji, sada je ubedljivo najbolji igrač Katai.

Nezgodan protivnik?

- Retko ko me upropastio na terenu, a jesu Mičel Salgado i Ognjen Koroman. Salgado dok je igrao u Salamanki, a Koroman dok je nosio dres Spartaka, a ja igrao za Budućnost.

- Salgado - demonstracija sile! Bio sam jak i zaletim se u Mičela iz sve snage, udarim ga i padnem, a on me samo gleda. Koroman me odučio od fudbala. Srećom, trener ga drugo poluvreme stavi u sredinu i ja drugo poluvreme namestim dva gola. Perica je pokušao, ali sam ga sasekao. Igrao sam protiv Dinama i čuvao sam Šalju. Trener ga menjao u 60. minutu. Hajduk, isto ništa nisu uradili po desnoj strani.

Najteži protivnik protiv kog si igrao?

- Zvezda, dok sam igrao u Spartaku. Zatim, Dinamo Zagreb.

Najveći fudbalski uspeh?

- Finale Kupa protiv Partizana 1993. godine. Bio sam na klupi, nisam ulazio, ali sam bio deo kolektiva. Tada je Partizan bio najjači.

Najveće fudbalsko razočarenje?

- Najveće fudbalsko razočarenje je bilo kada su ovi u Radu hteli da me ''rade na šibicu.'' A pružio sam im i dao sve . Tu mislim na Pecu Petrovića i Rajakovića. Kada sam išao u Španiju nisam imao obeštećenje. Zove me Stojadinović i pita: ''Koliko mi je obeštećenje?'' Ja kažem : ''200 i nešto hiljada.'' ''Jesi siguran?'', pita Zoran. ''Ajde, mogu da smanjim.'' Zoran mi pošalje po čoveku 200.ooo, ja uđem po papire, Rajaković me onako gleda, smilujem se i dam mu pare. Uzmem samo 10.000 hiljada. I ti isti ljudi kasnije hoće da me prevare.

Sportski trenutak u karijeri koji je na tebe ostavio najveći utisak, koji ti je najviše značio?

Foto: MNPress/N.Paraušić

- Kada sam otišao sa Zvezdom na pripreme u Opatiju 1989/90. Kada sam trenirao sa Piksijem, Dejom, Pančevom...To nikada neću zaboraviti. Piksi šutne loptu, ona ode preko. Niko mi ništa ne kaže, ja sav srećan idem po nju. Sedimo preko puta Deje Adža i ja. Ne daju nam da pijemo koka kolu. Dejo naručuje koka kolu, oni kažu: ''Ne može.'' Deja će: ''Jel ne može? Daj šest komada.'' I sipa nama dvojici koji smo prezadovoljni. Dođe Dejo da me zagrli, dođe Piksi da me zagrli... To se ne zaboravlja.

Da li si ikada poželeo da se ne baviš fudbalom, da nisi u toj branši?

- Nikada. Da se ponovo rodim, opet bih igrao fudbal. Najlepša stvar na svetu je sport, a još lepša stvar od toga je da igraš fudbal.

Prijatelji '' s druge strane Topčiderskog brda?''

- O ostalim igračima neću da pričam. Cenim i poštujem Saleta Ilića. On je legenda i mnogo dobra čovek. Mi zvezdaši nismo kompleksaši što se tiče toga. Ja sam zvezdaš i volim Zvezdu na prvom mestu. Ali, imam prijatelje iz Partizana i to mnogo dobre. Možda će neko i da se ljuti, ali nije me briga. Ja gledam ko je kakav čovek, a ne gde igra. Bata Mirković, Dragan Ćirić, Đorđe Tomić...volim ih jer su dobri ljudi. Ćiru da nazoveć u tri ujutru i tražiš pomož, on dolazi.

Kada bi se jednog dana snimao film o tebi, a elemenata svakako ima, koga bi voleo da te glumi?

- Ne znam ko bi bio budala kao ja (osmeh). Ivan Ivanović. Jeste da nije glumac, ali je medijska ličnost, ima tu hariznu i ''ludak'' je kao ja.

Foto: TV Prva

Omiljeno piće?

- Kad nisam u kafani, obična voda. Kad sam u kafani - domaća rakija, šljivovica. Jer sam Srbin, pa zbog toga.

Omiljena klopa?

- Volim sve, ali meso da preferira. Da li je pečenje, roštilj...

Koju pesmu naručuješ u kafani?

- Zbog jedne divne crne žene od Kiće Slabinca. To je pesma za moju ženu. Žena mi je crna. Volim je najviše.

Nadimak?

- Baća. Tako su me zvali kad sam bio klinac. Posle Brka, po dolasku u Zvezdu, iako nikada nisam nosio brkove.

Omiljeni film?

- Maratonci trče počasni krug, Balkanski špijun, Kad porastem biću kengur...

Omiljeni glumac?

- Al Paćino, Robert de Niro. Stara garda.

Ko ga bi voleo da upoznaš?

- Možda će zvučati čudno, ali ja se divim svim srpskim istaknutim ličnostima. Bilo iz koje da su branše. Nije me sramota ni da uzmem autogram i svaki autogram koji uzmem bude mosvećen mojim ćerkama. Uvek tražim da se napiše za Miu i Teu.

Gde bih voleo da živiš?

Foto: Telegraf

- Najviše u Srbiji, potom u Španiji. Volim Crnu Goru, jer mi je otac Crnogorac, ali ipak Španija je inostrana zemlja u kojoj bi voleo da živim.

Prvi automobil?

- Golf. Ne sećam se da li je kec ili dvojka. Onda sam napunio, ne sećam se  kolko godina. Otac mi je kupio Tojota Korolu koja je tada bila uuuuuhhhh. Onda sam otišao u Crnu Goru iz Španije i kupio žuti BMV. Jedini u Crnoj Gori imao sam žuti BMV. Kupe...

- Vratim se za Srbiju i kupim Audi 2.8 Kvatro. Imao sam dobra kola. I sada vozim BMV-a. A kupio sam ga na obraz. U džepu sam imao 800 dinara, drug dođe i pita me: ''Hoćeš li da uzmeš?'' Rekao sam mu da nemam love, ali mi je dao auto uz konstataciju ''Kad mi daš, daš''. Ja sam to sve na kraju platio.

Čega se u životu najviše plašiš?

- Bolesti.

Čime započinješ dan, odnosno bez čega dan ne može da ti prođe?

- Ujutru kada ustanem, uključim Studio B da vidim temperaturu. Kad vidim to, prebacujem Jutarnji program na Pinku. Svaki dan mi tako počinje. Onda ide brijanje, oblačenje...Kada smo već kod Studija B, želeo bih da budem njihov gost, jer ih mnogo gotivim.

Nije valjda da im nisi bio gost?

- Znaš gde sam bio gost? Nigde.

Dva pitanja za kraj...

Od ove sezone se igra novi sistem takmičenja u SL. Da li bi nešto promenio za sledeći ciklus?

- Promenio bih čitav sistem. Da se vrati na staro. Svuda u Evropi je ovo bilo i svi su odustali zbog toga. Mi sada imamo 21 bod i na kraju tio smanjuju bodove, a najbolji si.

Da li pratiš Ligu šampiona?

-  Pratim, ali ne mnogo. Bežim od fudbala kada dođem kući. Čim vidim fudbal na TV-u, prebacim kanal. Kuma si upoznao, imam ih još nekolicinu. Sa njima se kroz razgovor najviše opuštam, jer ne pominjemo fudbal. Oni me ''ne guše'' o fudbalu.

- Dok nisam došao u Zvezdu, nisam imao nijedan zdravstveni problem. Odem kod lekara, on kaže: ''Nemoj da se nerviraš.'' Ponedeljak, ja kažem '''Alo, doktore! Pa, ja se već sada iznerviram za subotu.''  Međutim, to je sve posao.

Foto: Marko Todorović

Reših i ja svoj posao da privedem kraju. Zahvalio sam se na kasnom ručku ili ranoj večeri, na kvalitetnom vremenu koje sam proveo. U planu sam imao da krenem kući, ali je Blažo imao nešto drugačije planove.

- Kada već radiš priču ko je Blažo Raosavljević, 'ajde sa mnom da ti pokažem gde živim, gde sam odrastao s kim se družim - rekao mi je.

Nedugo pošto smo obišli njegov kraj na Novom Beogradu, uputili smo se na zabavu koju je jedan od njegovih kumova organizovao. Za njega (Nino) bratski pozdrav, za kumu veliki buket cveća. Treći kum Igor je već bio spreman za šalu, kao i drugar Pop. To je bio njegov ''kutak bez fudbala'' i pokazao je da se dobro zabavlja kada je u njemu.

Možda je pominjem kao poslednju, ali je Blaži svakako na prvom mestu bila njegova supruga, koja je ranije stigla na zabavu. Tada sam shvatio zašto je sportski direktor Zvezde često, možda čak i prečesto, tokom našeg razgovora isticao šta i koliko mu znači porodica.

Taksi je spremno čekao ispred, u momentu kada sam odlučio da je vreme polazak. I u njemu sam mogao da se uverim ko je Blažo Raosavljević jer ga je taksista, naravno, znao.

- Dugo ga znam, tu iz kraja. Divan dečko. Pokojni otac mu je bio uvaženi doktor, pokojna majka profesorica - reče mi taksista, dok sam pokušao da razbistrim glavu prepunu utisaka.

Jedan je prednjačio - uspeo sam donekle da spoznam ko je Blažo Raosavljević, sportski direktor Zvezde, i shvatim zašto prijatelji za njega kažu da je velika ljudina.

(Mario Marić)