TO JE PSIHOLOGIJA: Fenomenalna izjava Saše Đorđevića pred finale ostaviće vas bez teksta! (VIDEO)

Evo vec danima je lose vreme u ovoj nasoj maloj i napacenoj zemlji. Vec danima je oblacno, tmurno, hladno. Ovde u Srbiji, zivot je kao ovo vreme, nikakav. Svakog dana samo brige, hocemo li imati da platimo struju, hoce plata da legne na vreme, hocemo li poloziti ispit ili ce neki profesor koji se posvadjao sa svojom zenom odluciti da nas obori zato sto mu se moze, hocemo preziveti danas i docekati sutra. E tako je ovde vec godinama. Umori se covek od zivota ovde, oseti nemoc i bes jer je negde tamo bolje, lepse, jer tamo negde ljudi zive spokojnije i oseti zavist. I onda resi da pusti TV da vidi sta se desava, da vidi da li ce sutra konacno ugrejati Sunce. Kad tamo, ko o cemu, svi o kosarci. I seti se covek kako je bilo pre, kako smo nekad bili Bog i batina, kako smo harali, svi parketi i sve sale su bili nasi! Svet je bio nas! Nikad jace srce nije lupalo nego u petak protiv Francuske, nikad vise molitvi, nikad vece srece. Nikad vise radosti nego posle utakmice gde je malo falilo infarkt da me strefi. Kazu da covek zatvori oci kada nesto stvarno zeli, kada nesto srcem oseca. Nikad jace sklopljene oci, nikad veca zelja. I onda kraj. Kraj i pocetak nove istorije. Da mi je neko rekao da cu biti ovoliko srecna, da cu poceti da placem, ne bih mu verovala. Ali eto, cuda postoje. I zato i danas, zelim da se desi cudo. Jer znam da cela Srbija veruje u te momke koji svoje srce ostavljaju tamo negde na nekom terenu, da bi nasa srca, ovde u Srbiji jace lupala. I znam da kada nesto stvarno verujes, to se i ostvari. I zato cemo svi verovati, verovacemo u njih, i verovacemo u pobedu. I oni ce znati to, osecace, i zato ce i oni verovati. U sebe. U nas. Jer znaju ko ih ceka kad se vrate. I ako ne pobede, nema veze. Jer cemo znati da su i oni verovali i dali sve od sebe. Dali posledni atom svoje snage, dali zivot tamo, za sve nas, za nasu trobojku. I onda osetim ponos. Osetim takav ponos sto sam odavde i sto su oni nasi, jer samo oni igraju srcem, igraju kosarku jer je vole, jer vole svoju zemlju. I onda se setim da sam pala ispit. Bas me briga, jedan manje vise. I nije mi zao. Bude mi zao svih tih ljudi iz tamo nekih zemalja koji ne znaju kakav je ovo osecaj, koji nikad nisu doziveli to sto dozivljavamo mi sa nasim sportistima, koji nikad nisu bili srecni kao sto smo mi bili u petak, kao sto cemo mi biti veceras. I taj osecaj kad se najezis dok slusas himnu, jer znas da je u tom trenutku peva ceo tvoj narod, i znas da ti je drago sto si se pre 20 godina rodio u nekoj maloj zemlji u neko lose vreme. Jer mozda smo i najsebicniji, i najmanji, i najnesrecniji narod po nekim tamo listama, ali na listi nacija sa najvecim srcem, bili bismo prvi. I zato momci znajte da je cela Srbija uz vas, da ce nasa srca kucati veceras za vas, i svaki put kad vam na terenu bude bilo tesko, zazmurite i setite se da, svaki put kada lopta lupi o parket, jedno srce udari jace samo zbog vas! P.S Inace, danas mi je rodjendan, tako da, momcii, potrudite se da dobijem najlepsi poklon ikada i da ga pamtim dok sam ziva! :D Uz vas, do zlata i nazad, Cela Srbija i jedna Jovana <3

Bravo Sale. Slobodno igrajte, fizika kao francuska, bolji su pojedinacno, ali kao tim nikako. Poziciono, bez jurcanja, granitna odbrana i faul kod svake tranzicije. Mozete i ovo. Ajde breee!!!

Naravno da momci Srbije mogu protiv svih pa i Amera... Napred momci i srecno...