INTERVJU Vlada Vujasinović: Ovde ništa ne može bez politike!

Proslavljeni srpski vaterpolista Vladimir Vujasinović kaže u intervjuu za Telegraf.rs da još nije doneo konačnu odluku o završetku igračke karijere. Momak koji je osvojio 37 klupskih trofeja i 19 medalja sa reprezentacijom dodaje da bi više voleo da ostane pored bazena, odnosno da bude trener, nego sportski funkcioner, ali naglašava da u vaterpolu ostaje sigurno.

Vujasinović je govorio o reprezentaciji i Partizanu, brojnim problemima koji prate srpski vaterpolo, iskustvu iz inostranstva... Popularni "Vujas" kaže da nikad ne bi mogao da se bavi politikom, niti da se svrstava na stranu Zvezde ili Partizana, a nesportski potez hrvatskog reprezentativca Nikše Dobuda na ovogodišnjem prvenstvu Evrope smatra udarcem iz nemoći...

Da na početku razjasnimo, da li ste definitvno odlučili da završite karijeru?

- Razmišljam o tome, ali još nisam doneo konačnu odluku. Naše prvenstvo traje još dva meseca, tako da imam dovoljno vremena da odlučim. Ako i produžim karijeru, to neće biti na neki duži rok, možda na godinu dana, ali u svakom slučaju ću odlučiti u maju.

Kako se osećate posle više od dve nedelje od kako je Partizan ispao iz Evrolige?

- Pa onako, malo je ova situacija čudna i za mene i za klub, jer smo navikli da sezona traje malo duže. Mi smo kroz te evropske utakmice pravili i plan i program treninga, a sad je nastala nova slika. Snalazimo se nekako u hodu, a sigurno da treba izvući pouke iz svega što nam se dogodilo. Bitno je da se ovakve stvari ne ponavljaju u sledećim sezonama.

LOŠE IGRALI LIGU ŠAMPIONA

Šta nije štimalo na utakmici protiv Segeda?

- To je samo bila poslednja loša utakmica u nizu loših. Kod kuće protiv Vašaša smo lepo igrali, ali to je bila samo jedna utakmica. Ostao je utisak da smo ove godine jako loše počeli, i još lošije završili takmičenje. Počeli smo porazom protiv Segeda, imali smo igrača više četiri minuta, šansu da odigramo nerešeno, poslednji šut... I u poslednjem kolu smo izgubili od te ekipe, a bili smo ravnopravni. Nismo našli pravi ritam i atmosferu koja je potrebna za Ligu šampiona i to nam se osvetilo.

Je l' je i po Vašem mišljenju Pro Reko favorit za osvajanje titule šampiona Evrope?

- Da naravno, kao i svake godine. Neće im biti lako doduše, ne znam još gde će se igrati fajnal-for, i treba videti ko će igrati u polufinalu, ali Italijani su i dalje glavni favoriti. Posle njih dolaze Jug, Mladost, Vašaš i Seged, sa podjednakim šansama.

Igrali ste u Pro Reku, šta je to što ih godinama drži u evropskom vrhu?

- Da to je moj bivši klub, i sad, nekome "na žalost", a nekome "na sreću", to je jedini klub koji funkcioniše van naših vaterpolo okvira, koji može da se poredi čak i sa nekim manjim  fudbalskim klubom. Daj bože kada bi svi tako funkcionisali, svima bi nam bilo lakše. S jedne strane, trebalo bi da se ugledamo na Pro Reko kako bismo ceo naš sport podigli na viši nivo. S druge strane, Pro Reko kupovinom svih najboljih igrača smanjuje konkurenciju. Kad svi ti igrači ne bi igrali u toj ekipi, kada bi bili ravnopravnije raspoređeni po drugim klubovima, i konkurencija bi bila veća, a takmičenje kvalitetnije. Pro Reko je mač sa dve oštrice. Ja se, nekako, nadam da će da pobedi ova druga strana, kako bi ojačali drugi klubovi i ušli u trku sa Italijanima. Tako nešto pokušava Primorje, ali videćemo dokle će stići.

Zar nije isto i u našem klupskom vaterpolu, koji praktično može da se izjednači sa Partizanom?

- Bilo bi lepo kad bismo vratili ove naše silne internacionalce da nastupaju za naše klubove, i samim tim bismo imali vrlo ozbiljno prvenstvo. Ali to je daleko od naših realnih mogućnosti, i ovo što imamo radi se na mišiće. Ovde opstaju neki entuzijazam i ljubav prema sportu. Sva sreća pa imamo vaterpolo školu koja je opstala i koja nam gura napred ceo sport, i kroz Partizan, a pre svih kroz reprezentaciju. Eto, nekako opstajemo i bez jakog prvenstva, koji je osnova svakog sporta.

S obzirom na takve okolnosti i uspehe vaterpola, kako se snalazi Vaterpolo savez Srbije?

- Reprezentacija i Partizan sa prošlogodišnjim uspesima drže vaterpolo na dosta pristojnom nivou, ali to ne može doveka da traje ako nemamo osnovu u klubovima. Njima treba da se posvetimo. Jer to je povezano: klubovi moraju da prate Savez, da bi on kasnije dobio reprezentativce. Tu je najbolji primer Italija: dugo je bila bez rezultata sa nacionalnom selekcijom, ali ima neverovatnu bazu igrača u klubovima. Klubovi su nastavili da funkcionišu, razvijali su školu i konkurenciju... Malo-malo i evo ih, reprezentacija se vratila bez velikih potresa, ostvaruje jako dobre rezultate. Kod nas je ta situacija drugačija: da nema rezultata reprezentacije, u još težoj situaciji bi bili klubovi, koji ionako nemaju osnovne uslove za rad. Nemaju svoje bazene, u dugovima su, a para za stvaranje ozbiljnog tima nema ni u priči. Naši klubovi samo preživljavaju. Tanka nam je linija između zvezda i ponora. Ne znam kako, ali moramo da ojačamo klupsku scenu.

Da li je to počelo sa Crvenom zvezdom?

- To je početak jedne nove Zvezde, i bitno je da ona opstane i da sledeće godine opet ne bude u finansijskim problemima. Evo npr. Partizanu kao prošlogodišnjem šampionu Evrope smanjen je budžet za ovu godinu, a sledeće godine će se verovatno još smanjiti. A Partizanov budžet nije ni godišnja plata jednog osrednjeg fudbalera. Nisu tu u pitanju velike pare, ne traži se previše, nego jednostavno je i to malo para jako teško naći. I to je problem koji naglašavam: ako Partizan kao šampion Evrope ne može da nađe sredstva za održavanje svoje ekipe, možete misliti kako je onda Zvezdi, Vojvodini, Beogradu ili ŽAK-u.

Kako je bilo u onoj Zvezdi u kojoj ste vi igrali?

- Ja sam došao pred sankcije i "vesela" vremena. Zvezda je pravljena kao jedna šampionska ekipa sa reprezentativcima Jugoslavije: Milanovićem, Jelenićem, Tadićem, Subotićem... Bila je finansijski jaka, ali kad su usledile sankcije, ekipa se osula. U tom razilaženju uspeli smo da osvojimo dve titule prvaka Jugoslavije, prve i jedine za Zvezdu. Onda je usledilo takvo vreme da prosto nije moglo da se održi. Ovaj novi klub je počeo sa nule pre dve godine, sa Savićem kao ozbiljnim trenerom, i Jelenićem kao predsednikom. To su ljudi koji žele dobro ovom sportu i Crvenoj zvezdi.

NAVIJAO SAM I ZA DRAŽENA I JUGOPLASTIKU

Šta kažete kada vas pitaju za koga navijate?

- Odgovor mi je da sam rođeni Riječanin, pa kao klinac nisam živeo ovakvo rivalstvo. Ne mogu da razumem rivalstvo i navijačke ratove koji prelaze granicu sporta. Rivalstvo je potrebno sportu, to je dodatan motiv, ali kada je na zdravim osnovama, "ovi su moji, ovi su tvoji", da se pruži ruka i popije piće, to je super i to mi je sport. Rivalstvo Zvezde i Partizana mi se sviđa dok je u okviru zdravog razuma. Ne volim da vidim na tribinama onaj haos. Kad navijaju iz sveg glasa, to igračima daje dodatnu energiju, da daš još više, ali samo kad je usmereno na tvoj klub, to je prelepo.

Da li profesionalni sportista treba da se svrstava u navijačke tabore?

- Ako neko odraste kao Zvezdaš, neka to kaže slobodno. Ja uvek navijam za naše: kad je Partizan u košarci bio šampion, i kad je Zvezda igrala u Bariju. Uvek sam za naše. Dok je bio Dražen Petrović, navijao sam za Cibonu, Kukoč i Rađa kad su igrali, to je bilo za Jugoplastiku. Za Vojvodinu navijam kad igra protiv Mladosti.

Znate li sad odmah da nam kažete koliko ste trofeja i medalja osvojili u karijeri?

- Klupskih 37, a od toga najviše se Rekom, jer sam tamo najduže igrao. S reprezentacijom imam 19 medalja.

Šta mislite o Jadranskoj ligi?

- Mislim da bi imala smisla kad bi u njoj igrali i klubovi iz još nekoliko zemalja, kada bi bila napravljena jedna ozbilja evropska liga, slična košarkaškoj. Tako bismo sami bili svoje gazde, klubovi bi uzeli stvari u svoje ruke, a LEN bi trebalo da ostane po strani, pošto ne vodi pravim putem ovaj naš sport, i toga su svi svesni. Evo čujem da će se organizovati i neka klupska evropska liga. Ne vidim drugi način da se situacija popravi, ne samo kod nas, nego i u evropskom vaterpolu.

U kom smislu niste zadovoljni angažmanom ljudi iz LEN-a? Jednom prilikom ste izjavili i da vas ne zanima šta ljudi iz Fine misle, jer znate kakvi su ti koji tamo sede.

- U principu ih ne cenim mnogo. Nisu svi isti naravno, ima tu ljudi koji znaju svoj posao, ali je opšti utisak da oni malo pravih stvari rade za naš sport. Ima tu mnogo nelogičnih stvari i osionog ponašanja, sistem je takav da oni koji bi nešto da promene nemaju prava glasa. To su ljudi sa kojima nema mnogo dijaloga. Godinama se ništa ne preduzima dok nam sport tone, nego se samo tera dalje, bez ikakvog objašnjenja. Zato bi ova priča da se klubovi ujedine u jednoj ligi bio dobar način da se te loše stvari izbegnu.

Kako vam je bilo prve godine u reprezentaciji?

- Urezana mi je u jako lepom sećanju. Prvi poziv sam dobio 1990, imao sam neke mini pripreme od 3-4 dana u Kotoru. Par meseci posle toga sam dobio poziv za pripreme za Svetsko prvenstvo u Pertu koje se igralo u januaru '91.. Odigrao sam i prvu zvaničnu utakmicu. Posle smo se tri meseca spremali za OI u Barseloni, pa ipak nismo otišli zbog sankcija. Vratili smo se sa Univerzijade u Japanu 1995. i od tada, pa sve do 2008. sam bio član nacionalne selekcije.

AMERIČKI VITAMINI

Zbog američkih vitamina koji nisu imali sastav na kutiji bili ste kažnjeni sa mesec dana neigranja, što se poklopilo sa Evropskim prvenstvom 1999. u Italiji. Je l' bilo razloga da se donošenje te kazne toliko oduži da vi ne biste nastupili za Jugoslaviju?

- Iskreno, ne znam koji su tačno razlozi za to, mada uvek postoji ta teorija zavere. Ta antidoping komisija funkcioniše specifično, ali u svakom slučaju sam prošao kroz jedno veliko iskustvo.

Da li vam je kapitenska traka koju ste dugo nosili bila teret?

- To nikad nije bio teret, samo dodatni motiv da budeš još bolji. Ako je nekome teret, onda ni ne treba da bude kapiten. To nešto prirodno, i rekao sam milion puta da sam se isto ponašao i isto sam radio sa ulogom kapitena i bez nje. Na kraju, to nije ni bitno. Bitno je samo ono što radiš za ekipu, da to bude najbolje što možeš i da se ponašaš u skladu sa pravilima koje treba da poštuješ. Onda je svako kapiten. Jer kad jedan tim diše za istu stvar, taj kapiten je tu iz formalnih razloga.

U Partizanu je slično?

- Ta moja uloga je prošle godine bila mnogo manja nego pre dve godine. Bez obzira što ja imam 38, a neko drugi 20 godina, a igramo zajedno četiri godine u istom klubu, znači da zajedno i odrastamo. Samim tim se nadaš da će da se ugledaju na tebe, a ne na nekog sa strane. I jako mi je drago da mogu da utičem na taj neki način razmišljanja i ponašanja. Verovatno i trajem ovoliko godina zbog tih nekih kvaliteta koje nosim sa sobom. Sigurno da što je mlađa ekipa, da je moja uloga veća. Moja je sreća za sve rezultate koje sam ostvario da uloga kapitena nekad nije bila ni potrebna. Imao sam ljude oko sebe koji isto razmišljali i radili kao ja, koji sam bio kapiten.

Je l' upravo takav sistem bio pečat naše reprezentacije?

- Uvek je bilo manje ili više problema, ali mislim da bez obzira na sve razlike među nama kao karakterima, u vodi i na takmičenjima smo davali sve od sebe. Ostajalo je pitanje koliko smo spremni došli na neko takmičenje, kako su prošle pripreme itd, ali smo na svakom takmičenju davali svojih 100%. Uvek smo bili spremni da idemo do najboljih rezultata. Bili smo nezadovoljni ako nismo bili zlatni. Tako smo bili naučeni i imali mišljenje o nama samima da zaslužujemo tako nešto. Kad smo se vraćali sa srebrom ili bronzom, o tome smo mislili kao o neuspehu. Ali sad kad pogledam, da smo iz takmičenja u takmičenje donosili medalje, kroz milion problema, onda je to stvarno jedan veliki generacijski uspeh, i ko god kaže suprotno bolje mu je da ne govori uopšte.

Da li vam je ikada smetalo što se u Srbiji od vas očekuju i podrazumevaju medalje?

- Na ekipu, koliko znam, to nije uticalo, jer smo znali da to kolektivno iznesemo. Za sebe mogu da kažem da nije, jer sam uvek veći pritisak stvarao sam sebi. Kad sam mogao da živim sam sa sobom, onda mogu i sa svim ostalima.

Je l' prežaljeno finale Olimpijskih igara u Atini?

- Jako mučna utakmica i loša za pamćenje. Ali taj poraz nam je naneo protivnik koji nam je bio ravnopravan, i izgubiti od takvog protivnika nije tragedija. Tragedija je izgubiti u polufinalu od Amerikanaca u Pekingu. Pre bih zbog toga plakao. I posle toga smo se digli iz mrtvih i ipak došli do bronze, a da nas je neko video posle te utakmice... A to finale u Atini sa Mađarima pokušavam da stavim u kontekst nekog dužeg perioda u kom smo igrali i živeli. Bilo bi lepo da smo imali tu najsvetliju tačku u karijerama... Imali smo šansu, nismo je iskoristili, ali zato jesmo neke druge. Imamo tri olimpijske medalje, što nije malo. Što više vreme prolazi, to je žal manji. U ovom trenutku mi je sto puta teže što je Partizan ispao od Segedina, nego što nismo uzeli to zlato 2004. Takav je sport, razmišljaš više o sadašnjosti, ideš iz pobede u poraz i obrnuto.

Šta se stvarno dogodilo u Pekingu? Jesu li se Aleksandar Šapić i Denis Šefik zaista potukli ?

- To je i tada bila samo njihova priča i samo njihova stvar, ja zaista nemam šta tu da komentarišem.

Šta mislite zašto je Hrvat Nikša Dobud onako udario Filipa Filipovića na EP u Ajdhovenu?

- Bio je to udarac iz nemoći, udarac pri kraju utakmice, koji ne menja rezultat... Dobud je naneo štetu i sebi i ekipi, pa su izgubili i sledeću utakmicu protiv Nemaca, i samim tim priliku da se bore za medalju. On je samo jednim potezom uništio jedno Evropsko prvenstvo za svoju reprezentaciju. Zaista ne volim tako nešto da vidim.

Kako komentarišete hajku u Hrvatskoj na naše vaterpoliste. Oni tvrde da su delfini pustili Crnogorce da Hrvati ne bi prošli dalje?

- To nema veze sa životom. Znam ljude koji vode našu reprezentaciju i igraju u njoj, pa i ove u crnogorskoj. Najlakše je reći da je neko drugi kriv. Utakmice između Srbije i Crne Gore su uvek neizvesne i može da pobedi bilo ko. U finalu je malo falilo da bude obrnuti rezulatat.

STATUS KANDIDATA NE KOMENTARIŠEM PRE IZBORA

Kako vam izgleda sadašnja reprezentacija Srbije?

- Ne treba trošiti velike reči na njih, jer oni sami pokazuju koliko vrede. Imaju i svetsko i evropsko zlato za četiri godine. Stvorili su tim koji igra najlepši vaterpolo i ima svoju priču. Samo da izdrže, ostanu posvećeni reprezentaciji, i neće biti problema, bar još narednih pet-šest godina. To je mlada ekipa koja će doživeti još neke male izmene. Ne treba da se brinemo, jer imamo kvalitet, snagu i sistem koji nas dovodi da se borimo za medalju na svim takmičenjima.

Da li ćete ostati u vaterpolu posle igračke karijere?

- Hoću sigurno, ne dovodim to u dilemu. Meni je ovo 25. godina u karijeri, nije ni normalno da se okrenem nečem drugom. U kom obliku ću ostati, još ne znam. Da li kao trener ili funkcioner, već ću videti. Nisam radio kao trener nijedan jedini dan, i to treba da se proba. Najbliže je igračkoj funkciji, i pre sebe vidim na tom mestu. Ali ja ne znam da li bih bio dobar trener. Ako to izaberem, znači da mislim da mogu nešto da postignem...

Da li biste se možda okušali u politici, kao Aleksandar Šapić?

- Ne. Hoću da ostanem u sportu na bilo koji način. Angažovanje u samoj politici me apsolutno ne zanima. Pratim politiku jer mislim da je potrebno da znaš šta se dešava oko tebe. I nije sjajno.

Šta mislite o tome što je Srbija dobila statusa kandidata za EU?

- Nemam neki komentar, ne bih se time bavio, pa da bude da sam stao na nečiju stranu u toku predizborne kampanje, pa da to posle vučem čitav život. Barem dok se ne završe izbori, neću uopšte da komentarišem politička pitanja.

A šta mislite o učešću sportista u politici?

- Svako ima svoj izbor. Ko voli politiku i nađe se u njoj, bilo da je sportista ili nešto drugo po zanimanju, to je sasvim u redu.

A o političarima u sportu?

- To pitanje je vrlo delikatno. Ja kao budući sportski radnik ne bi trebalo mnogo da pričam na temu, jer mi ne bi trebalo ni da se ikom zameram (smeh). Još je sistem takav da sport bukvalno zavisi od politike. Kod nas sport bez politike ne može da uradi ama baš ništa. Neko će da kaže na sreću, neko na nesreću, ali su političari potrebni sportu, jer čitavo naše društvo funkcioniše kroz politiku, što je loša stvar. Ja se nadam da će se to poraviti, pa da sistem bude nezavisan o politici i jedva čekam taj dan. U Italiji je to mnogo normalnije i lakše, jer je sve povezano na lokalnom nivou, pa lakše je videti opšte dobro. U opštini Reko koja ima 60.000 ljudi, lako se vidi koliko dobiti Pro Reko donosi svima. Sad bi trebalo da sagrade i novi bazen, a kod nas to ne postoji. Evo Partizan sad ima problem sa bazenom, koji mu je dosta davno dodeljen na korišćenje, ali bi sad opština da ga uzme. Mi smo sad u situaciji da Partizan, koji je okosnica ovog sporta, može da ostane bez bazena!  To u Italiji ne može da se desi.

Kako finansirati vrhunski sport u Srbiji?

- Vidim da se pokušava da se stvore okviri za finansiranje sporta, pa da se politika makne iz njega, da se napravi neka kotizacija, pa na osnovu uspeha klubova da se rasporede sredstva. Jako je teško izaći iz mreže interesa, ali bi lakše bilo kad bi se postavila neka jasna pravila. Partizan je osvojio Evroligu - imaće 2 dinara. Vojvodina bila u prvih 8, dajte joj dinar i po. To je neki pravac kojim bi trebalo da se ide. Ako si nešto zaslužio, onda bi već po zakonu trebalo nešto da ti pripadne. Dajte svima u skladu sa rezultatima. Ta priča je jednostavna, ali ovde nekome smeta. Ali moramo da se borimo, jer će u suprotnom svi da rade šta hoće, a nema mnogo dobrih ljudi.

(Bojana Mekić)