ISPOVEST ENGLESKINJE: Kako sam se izvukla iz kandži albanskog seks trafikinga

  • 10

U ekskluzivnom intervjuu za Telegraf, tridesetogodišnja Engleskinja Sofi Hejz priča o autobiografskom romanu "Podvođena" (Laguna), koji je za kratko vreme postao bestseler, u kojem je do detalja opisala zastrašujuću i potresnu priču o tome kako je pre desetak godina Albanac po imenu Kastriot na prevaru odveo u Italiju, gde je uz pretnju da će ubiti i nju i njenu braću primorao da se šest meseci bavi prostitucijom ne bi li otplatila njegov dug od 100.000 dolara.

A, sve je počelo prilično naivno... U to vreme, 18-godišnja Sofi srela je u jednom noćnom klubu u Lidsu visokog, zgodnog 19-godišnjeg Albanca, koji se predstavio kao Kas, konsultant u firmi za kompjutere. Celo veče joj je delio komplimente, govorio joj kako je lepa, zasmejavao je... Iako je već sutradan otišao u Italiju, par je nastavio da se dopisuje i čuje telefonom.

Nakon četiri godine, Sofi je o njemu počela da razmišlja kao o jednom od najboljih prijatelja. Naročito pošto joj se našao u trenutku kada je raskinula prvu ozbiljnu vezu i pozvao da dođe u Italiju da se odmori od svega. Prva dva dana bila su kao iz bajke. A, onda nakon što su proveli noć zajedno, sve je krenulo nizbrdo:

- Trećeg dana, Kas mi je saopštio da nije nikakav konsultant u firmi za kompjutere, već diler drogom, da u Italiji boravi pod lažnim pasošem, i da je dužan nekim ljudima više od 100.000 dolara. Rekao mi je i da me je namamio u Italiju kako bih se prostituisala i pomogla mu da vrati dug. Kao Britanka bila sam pravi „zlatni rudnik“ i automatski sam koštala više od drugih devojaka - priča za Telegraf Sofi Hejz, i dodaje da joj je nakon razgovora Kas uzeo pasoš, pripretivši joj da ni slučajno ne razmišlja o bežanju, jer ima jake veze u policiji.

- Počela sam da se bunim, međutim on me je istog trenutka ošamario. Oči su mu bile pune mržnje. Bio je to neki meni totalno nepoznat čovek. Potom me je naterao da nazovem moju majku Melani i očuha Stiva. Sve vreme tokom razgovora zavrtao mi je ruku, a ja sam morala da pričam kako sam sama odlučila da ostanem malo duže u Italiji sa Kasom i kako se divno provodim. Glas mi je podrhtavao, te me je mama pitala da li je sve u redu. Pošto sam očigledno zvučala neubedljivo, ona je dodala da je, ukoliko budem imala bilo kakvih problema, samo pitam: "Kako je tetka Linda"? To je trebalo da bude naša tajna šifra za poziv u pomoć.

U knjizi detaljno opisujete kako su izgledale noći kada Vas je Kas terao da zarađujete novac za njega...

- Već prve večeri, Kas mi je nabavio duboke čizme do kolena i svilene čarape. Uneo ih je u sobu, rekao mi da ih obujem i dodao da mi je početna cena 50 dolara, a da za noć treba da zaradim najmanje 1.000 dolara. Imala sam svega nekoliko mladića do tada i bilo mi je odvratno ono što je trebalo da radim ne bih li sačuvala živu glavu. Dešavalo se da imam i do 30 mušterija za noć. Obično bismo to radili u kolima ili u nekoj šumi. Muškarci sa kojima sam bila imali su od 20 do čak 60 godina! Nije bilo pravila. No, jedno im je bilo zajedničko: Nikog od njih nije interesovalo što se na meni videlo da sam nesrećna i uznemirena što moram da radim to što radim. Dešavalo se da mi prete pištoljem, čak i šrafcigerom, a jedna od mušterija razbila mi je glavu o prozor automobila.

Ni od koga se, međutim, niste plašili kao od Kastriota, koji nije prezao da Vas pretuče ukoliko mu ne donesete dovoljno novca?

- Kada god ne bih donela dovoljno novca, Kas bi me optuživao da ga potkradam. Prislonio bi mi pištolj uz čelo i rekao mi da biram da li hoću da mi zarije nož u stomak, ili da me pretuče motkom. Jednom me je čak odveo do jezera pripretivši mi da ću završiti na dnu, ukoliko ne uradim ono što mi je rečeno. Pritom mi je rekao i da u svakom trenutku zna gde su mi braća i da će ih obojicu ubiti, ako ne uradim ono što mi naredi. Danju bih masnice pokrivala maramom, a jednom nedeljno bila sam u obavezi da zovem majku i ubeđujem je da se u Italiji divno provodim.

Kako ste u toj atmosferi skupili snage da se izvučete?

- Nakon šestomesečne torture, od stresa sam dobila zapaljenje pluća, i strašne bolove u stomaku. Pošto se Kas nije obazirao, sama sam otišla do bolnice. Na povratku, pozvala sam majku i prestravljeno je pitala kako je tetka Linda? Istoga trena, moja majka i očuh su doleteli u Italiju. Kas se pretvarao da se ništa ne dešava, čak ih je i doveo do bolnice, složivši se da lečenje treba da nastavim u Britaniji. Tek nakon četiri dana skupila sam hrabrost da kažem majci istinu o mom životu u Italiji. Jedan prijatelj me je potom povezao sa policajcem Robinom, koji je radio na odeljenju za trafiking. Sve sam mu ispričala, te sam ubrzo saznala da je Kastriot čak bio umešan i u neku pucnjavu u Lidsu, četiri godine ranije. Plašila sam se da ga tada tužim, ali kada je nakon nekoliko meseci ponovo došao u Lids, uhapšen je po osnovu te pucnjave. Nakon osam meseci u zatvoru deportovan je u Albaniju.

Koliko Vam je bilo teško da se odlučite da napišete knjigu o onome što vam se desilo?

- Kada sam se vratila u Britaniju, mislim da još uvek nisam bila svesna toga šta mi se desilo. Ali, sam od početka znala da ću morati nešto da preduzmem povodom strašnih stvari, koje su mi se desile. Bilo je teško da se pretvaram kako je sve u redu, kako se ništa nije promenilo, i kako sam i dalje ona ista osoba, koja sam bila pre nego što mi se sve izdešavalo. Sve o čemu sam sanjala bilo mi je jednim potezom oduzeto! Postala sam sasvim drugačija osoba. Nigde se nisam uklapala. Znala sam da je jedini način da sprovedem pravdu u delo, da kroz knjigu progovorim o svemu, pre svega kako bi što više ljudi na svetu, kojima se desila slična stvar, shvatili da nisu sami. Cilj je bio i da upoznam širu javnost sa pojmom trafikinga. Znala sam da neće biti lako, ali nisam dozvolila da me bilo šta spreči na mom putu.

Verovatno je tokom pisanja bilo najteže to što ste morali iznova da proživljavate sve strahote kroz koje ste prošli?

- Bez obzira na to koliko sam puta ispričala šta mi se desilo, bazični bol je isti... Čini mi se da ni za pet godina konstantne priče, stvari ne bi bile drugačije. No, moram priznati da je otvaranje za mene bila izvesna vrsta terapije i da sam naučila da se izborim sa nekim traumama upravo pričajući o njima. S druge strane, veoma sam se vezala i za koautorku, koja mi je pomogla da napišem knjigu. Bila mi je kao druga majka. Pored nje sam se osećala sigurno i zaštićeno. Išle smo korak po korak, lagano, bez pritiska. Pravile smo koliko god mi je trebalo pauza. Čak je bila spremna i da sa mnom priča o nekim drugim stvarima, kako bih se u trenucima teških ispovesti smirila. Sa pravim izazovima, međutim, srela sam se tek nakon pisanja knjige. Mislim da mi se to dogodilo zato što sam do te mere bila koncentrisana na pisanje knjige, da nisam ni razmišljala o onome što me čeka posle.

Mislite na negativne komentare, tačnije mejlove, kojima su Vas zatrpavali nakon objavljivanja knjige?

- Svesna sam toga da svako ima pravo na svoje mišljenje, ali moram da kažem da sam se osećala kao pod opsadom kada su me obasuli negativnim komentarima i mejlovima u kojima su mi neretko poručivali kako sam sama kriva za ono što mi se desilo... Išli su čak dotle da su mi pisali kako sam uživala u onome što mi se dešavalo. Bila sam i mentalno i fizički totalno skrhana. Danas, međutim, slobodno mogu da kažem da bi sasvim drugačije reagovala na takve uvrede, i da bi ih daleko bolje podnela.

Da li Vam se dešavalo da imate napade panike pri pomisli na ono što Vam se dogodilo i kada ste krenuli na terapiju?

- Na terapiju sam krenula tek nekoliko meseci nakon što mi je objavljena knjiga. Pre nego što sam otišla na prvu seansu, imala sam zastrašujuće flešbekove, i nije ni dan mogao da prođe, a da se ne setim neke od grozota, koje su mi se desile. Onoga trenutka kada sam počela da pričam o onome što mi se desilo, osetila sam malo olakšanje, jer sam konačno bar deo tereta izbacila iz glave. Pre toga sam svaki dan iznova kao film proživljavala ono što mi se dešavalo... Čak su me i neki totalno uobičajeni mirisi na različite načine asocirali na tortutu koju sam prošla. Sve su učestaliji bili napadi panike, a dešavalo mi se i da sam osećala istovetni strah kakav sam imala dok sam bila u zatočeništvu. Zbog takvih problema bila sam prinuđena da krenem na terapiju. Koliko god da mi je bilo teško da se suočim sa svim tim, nisam htela da se zaustavim na takvom razrešavanju problema. Morala sam da krenem dalje.

Koji deo knjige Vam je bilo najteže da napišete i zašto?

- Evociranje bilo koje od tortura, koje sam prošla padalo mi je teško. Međutim, ima nešto što mi je iznova slamalo srce − priča o mojim najbližima. Naročito, uplitanje mog mlađeg brata u celu priču koji je zapravo bio na meti čoveka koji mi je upropastio život. Naime, Kas mi je sve vreme pretio da će, ukoliko nekome kažem šta se zapravo sa mnom dešava, ubiti mog mlađeg brata. Mogu samo da zamislim kako bi se sekirali moja majka i očuh da su znali. Ja sam barem bila na licu mesta, pa sam mogla da živim u ubeđenju da "držim stvari pod kontrolom" i da mogu da utičem na to da se mom bratu ne desi ništa loše.

Da li je bilo nečega što ste hteli, ali jednostavno niste mogli da stavite na papir?

- Bilo je mnogo toga o čemu jednostavno nisam mogla da pišem. Pre svega zato što mi je bilo muka čak i od same pomisli na to da naglas izgovorim kroz šta sam sve prošla. O nekim od tih stvari sam razgovarala isključivo sa mojim terapeutom. Čak još uvek nismo o svemu razgovarali.

Danas radite kao savetnik policije i imate svoju dobrotvornu antitrafiking organizaciju? Šta savetujete žrtvama koje su prošle priču sličnu vašoj?

- Blisko sarađujem sa kriminalističkom Upravom, koja se bavi trafikingom. Početkom ove godine sa njima sam bila na konferenciji, koju je povodom ovog problema pokrenula katolička crkva. Pozvali su nas u Vatikan, i to je zapravo bio prvi put da sam, posle zatočeništva ponovo boravila u Italiji. Bila sam svesna toga da koliko se god trudila, i suza prolila, do kraja života neću moći da isteram taj bol iz sebe. Fondaciju „Sofi Hejz“ osnovala sam kako bih ukazala na to da trafiking ne poznaje granice i da se dešava svugde u svetu, a ne samo u siromašnim zemljama. Moja Fondacija insistira i na tome da se mladi u školama više informišu o ovoj temi. Povezala sam se i sa žrtvama sigurnih kuća, kako bih im pružila podršku i pokazala da nisu sami u svom problemu. Upravo se spremam na put u Severnu Ameriku, gde ću obići brojne sigurne kuće, u kojima ću razgovarati sa žrtvama nasilja. Ono što im svima prvo kažem je da nisu ni same niti krive za ono što im se desilo. A, onda i da moraju da veruju u novi početak, kao i da će jednoga dana ponovo biti u stanju da se smeju!

Da li ste razmišljali o tome da prodate prava za ekranizaciju vaše knjige? Koju biste holivudsku glumicu izabrali da vas tumači na velikom platnu?

- To bi odista bilo ostvarenje mojih snova. Bio bi to način da moja priča dođe do više ljudi. Ponosna sam na to što zajedno sa nekim ljudima pokušavam da stanem na put kriminalcima, koji se bave trafikingom. Volela bih da naprave film po mojoj knjizi, tim pre što bi to značilo potvrdu moga rada i vratilo mi samopouzdanje. Konačno bih iz glave izbacila ona stalna Kasova vređanja kako sam obična glupača, kriva za sve što mi se dešava... Zaista ne znam ko bi mogao da režira i igra u tom filmu. Dokle god je reč o ljudima, koji na pravi način razumeju ovu temu, svejedno mi je.

(Katarina Vuković)

Video: Mup o službenoj palici

Podelite vest:

Pošaljite nam Vaše snimke, fotografije i priče na broj telefona +381 64 8939257 (WhatsApp / Viber / Telegram).

Telegraf.rs zadržava sva prava nad sadržajem. Za preuzimanje sadržaja pogledajte uputstva na stranici Uslovi korišćenja.

Komentari

  • Jelena

    31. januar 2013 | 23:41

    Aquarius, kako Vas nije sramota?!

  • Srdjan Bg

    2. februar 2013 | 18:26

    Zulju,teraj se sa naseg portala!

  • markoni

    3. februar 2013 | 00:02

    Ma nije moguce da su siptari takvi pa oni su jadan narod sto propatise toliko od strane Srba ponajvise, ma ne bi oni tako nesto uradili...

Da li želite da dobijate obaveštenja o najnovijim vestima?

Možda kasnije
DA