NIKOLA PEJAKOVIĆ KOLJA: Život ne znaš automatski, život mora da se uči! (FOTO) (VIDEO)

Nikolu Kolju Pejakovića dugo znamo kao glumca, pozorišnog reditelja, scenaristu, muzičara... Poslednje od pobrojanog u centru pažnje je ovih dana. Kolja, koji iza sebe ima već tri albuma, konačno će svoju muziku i koncertno, zajedno sa bendom "Grobovlasnici", kako se zove i treći album, predstaviti publici u beogradskom Domu sindikata 21. marta.

Preporučujemo

Ovaj događaj je povod za priču sa umetnikom i stvaraocem čija svaka reč, bilo da je u pitanju životna folozofija, kakva duhovita digresija ili, možda, psovka koja se potkrade, ima težinu i razlog zašto je izgovorena.

Nikola, za početak – zbog čega se toliko dugo čekalo na koncertni susret sa publikom? Ima već dosta vremena kako je objavljen treći album, a kamoli prvi i drugi?

- Sad je došao trenutak da mogu da preuzmem odgovornost, okupim ljude i kažem da sam spreman. Promenile su se okolnosti. I u mom privatnom životu stvari su drugačije. Nekako je svima postalo jasno da je trenutak za muziku došao.

Foto: Milena Đorđević

Objavili ste, po mnogima, tri stilski različita albuma. Da li to, možda, znači i koncert podeljen u celine?

- Moram da priznam da ja to ne vidim kao tri različita stila. Možda su kritičarskim okom gledano različiti, ali imaju zajedničku nit. Pesme su, svakako, iz jedne glave, iz jednog džepa. Ljudi koji su svirali na pločama imaju svoj kvalitet, svoju snagu i razumeju put kojim idem. Kad se udruže, desi se nešto što niko ne može da predvidi. Muzičari su, takođe, taj objedinjavajući faktor, stvar koja povezuje te, naoko, različite albume.

Ima li treme?

- Imali smo prvu svirku u „Čekaonici“, tu sam se živ istremirao (smeh). Nadam se da neću da zaboravim tekst, toga me je najveći strah, da ne blokiram. Biće, valjda, OK.

Da li ste mogli da pretpostavite da će „Haljinica boje lila“ da postane toliki hit i da „uđe u kafanu“?

-Nadao sam se, ali nisam mogao da pretpostavim da će u tom pravcu da ode i da će za nju da pričaju da je to neka stara pesma, vranjanska ili šta su već govorili. Bilo je raznih teorija.

...slično kao i sa "Ružo rumena" Dragana Jovanovića, pa sa Manjifikovom "Pukni, zoro" iz "Montevidea"...

- To je kad se pogodi emocija i kad se osloniš na nešto tvrdo, na neku jaku i veliku temu. Onda i to tvoje izgleda kao nešto značajno. Pesme, zaista, dolaze izvan nas, nemamo kontrolu nad stvaranjem. Naravno, do jednog nivoa, onda uključujemo racio, zanat i neku logiku da bi je završili, ali dobra pesma je uvek veća, jača i snažnija od autora. Ona dolazi Odozgo.

Foto: Milena Đorđević

Najavljujete dva sata programa „u cugu“, bez bisa?

- To je priča koja ima početak i kraj. Kao pozorišna predstava. Gde ste videli da publika traži još, ne bude nikad "Ljudi, 'ajde, odigrajte još jednom onu scenu...". Ko zna, možda od neće ni tražiti da sviramo na bis, možda nećemo ni zaslužiti taj poziv.

Da se onda nadovežem prikladno, kad ste vi u pitanju – biće to "dva sata kvalitetnog programa", samo bez onog "tv"? (smeh)

- Potrudićemo se, težimo ka tome da bude kvalitetno. Mi tu muziku sviramo do kad znamo za sebe i ovo je naš pokušaj da sviramo ono što volimo i da ne pravimo nikakve kompromise.

Pomenuh naziv čuvenog urnebesnog novogodišnjeg programa od pre dve decenije, koji se i dan danas rado gleda. Mnogi, čak, smatraju da od tada ništa što je snimano za tu priliku ne može ni da se približi onome što ste vi kreirali. Da li ste tada imali utisak da će vaš Deda Mraz i ostali likovi ući u legendu?

- Znali smo da će to da bude drugačije. Iznenađenje je i lepo je što je to otišlo na DVD, da se prodavalo...

Za sebe, međutim, kažete da niste pravi glumac?

- Niti sam školovan, niti se bavim tim poslom u onoj meri u kojoj bi to glumac trebalo da radi. To je isto kao kad bih rekao da sam skiper. Ne radim taj posao, ali, inače, kod kuće sam skiper (smeh). Glumac je ozbiljna profesija i traži čitavog čoveka i veliki rad, svakodnevni. Naravno, govorim o velikim i darovitim ljudima, ne o pozerima i glumačkoj boraniji.

Foto: Milena Đorđević

Ipak, mnoge rečenice koje ste izgovorili u "Složnoj braći", "Lepim selima" i drugim kultnim ostvarenjima svrstavaju se uz bok replikama legendi našeg glumišta što, na neki način, "pobija" tu vašu tezu da niste pravi glumac?

-To je ta slad naturščika, kad nemaš odgovornost. Ulaziš u kadar bez straha da će te neko pljunuti i reći da si to loše uradio, i da od toga zavisi tvoja sledeća uloga i tvoj život. Pustiš se, i to je privilegija koju nemaju glumci. Oni imaju povećanu odgovornost prema tome što rade i kakvog će to efekta da ima na njihovu karijeru. Ja ne vidim sebe kao glumca od karijere. Imao sam tu privilegiju da mogu da rizikujem, pa sam to i radio. Kreveljio sam se, manje ili više, uspešno. Ne pokušavam ništa da devalviram, nego samo jako cenim glumački zanat. To nije jeftina zabava, već ozbiljan i težak posao. Ne bih voleo da uvredim druge nazivajući sebe glumcem, pogotovo što, kao pozorišni reditelj, znam šta znači - glumac.

Aktuelni album „Grobovlasnici“ nazivate duhovnom avanturom, a, u skladu sa tim, veoma je zanimljivo vaše tumačenje reči "obožavati"?

- To jeste duhovna avantura i moj pokušaj da pronesem stav da život treba da bude stalno duhovno kretanje. Svaka delatnost treba da bude obožena, ako želiš da ima kreativni, tanani nivo. Ne možeš ni sto da napraviš, ako si aljkav prema tom stolu i prema svome poslu. Moraš da ga voliš, da izabereš drvo, da mu posvetiš pažnju, da ga dizajniraš, smisliš. Onda si, u stvari, stolar – pesnik. Političar-pesnik, muzičar-pesnik, smećar-pesnik, perač prozora -pesnik... Nije ni bitno. Ako to radi profesionalno, odgovorno, on je umetnik.

Foto: Promo/Nebojša Babić

Iz perspektive čoveka koji se sebe u poslednje vreme našao u veri, zasnovao porodicu, čini mi se da iza nekih pesama sa prvog albuma više, ipak, ne možete da stojite?

- Iza svih tih pesama stojim, pogotovo sad kad sam video na probama da mogu da ih otpevam, ali ih ne bi napisao više na taj način. Ne možeš da tražiš od nekog da sa 50 godina piše isto kao sa 12, kada je bio u literarnoj sekciji. Iskustvo, vreme, promašeni putevi, preplivane reke, saznanja, razočarenja – to sve utiče da pesme budu drugačije. Tako je i kod mene prošlo određeno vreme koje je ostavilo neki trag, pečat. Stojim, međutim, iza njih, jer mislim da nisam napravio nijednu kardinalnu grešku. To je prirodan proces. Nakaradan je onaj kada se ostaje u istim vodama, u kalupima, samo zato što to publika traži ili je sam muzičar ostao u onom vremenu i nema želju da se suoči sa stvarnošću.

To me asocira na "Hladno pivo" i zaljubljenike u njihove rane radove koji su silno razočarani komercijalnim uspehom benda u poslednjih desetak godina.

- Neke ljude gubiš, neke dobijaš. Neophodno je da se menjaš, ne možeš da ostaneš isti. To znači da si nespreman da odgovoriš životu na pravi način. Život mora da se uči da se živi. Ne znaš ti život automatski da živiš. Ljudima je lakše da lažu sebe, nego da se menjaju. Bend koji si pomenuo je inteligentan bend i jasno im je da nisu isti kao pre, nisu isti ljudi i neće da lažu svoju publiku. To je vrlo odgovoran i moralan stav.

Šta sada najradije pogledate i čega se najpre setite od tih vaših pominjanih kultnih glumačkih ostvarenja?

- Bacim pogled kad je neka repriza na TV-u, ali nemam omiljenu seriju ili film. Slabo se čega sećam.

Devedesetih, koje pamtimo i po vašim ulogama, nastala je i turbo folk muzika za koju kažete da su je napravili bivši rokeri?

- Jeste, ali sve je to prirodan sled. Ne mislim da je turbo folk pao s neba. Naš pad nije slučajan, niti je turbo folk slučajan, ali nije ni neki naročit greh. Zar mislite da u rokenrolu nema laži, pretvaranja, debilizma? Kao što, kad uđeš u crkvu, tamo nisu samo poštenjačine i dobri ljudi, već ima svega. Tako je i u rokenrolu. Postoji samo dobra i loša muzika. Postoje samo muve i pčele. Muva leti na go*no, a pčela na cveće. Bitno je da si dobro baždaren. Ako si muva, džaba ti je koju muziku sviraš. A ako si pčela, i tvoja muzka je mirisna, hranljiva i vredna, koji god da je pravac ili žanr.

Bavite se raznim stvarima, stoga se nameće pitanje – kako uspevate da se snađete u "svaštarenju"? Smatrate li, generalno, da je ono dobro? Može li čovek u isto vreme da radi više stvari kvalitetno?

- Ne može. Svaštarenje je igra koja je bila nametnuta i ja sam pristao. Pokušavam da izađem iz tog kola.

...i koja je plod više vaših talenata?

- I to je nametnuto (smeh). Darovi su nametnuti. Dati. Poklonjeni. Na tebi je da ih koristiš - na dobro; dostojanstveno i odgovorno. Ti možeš da se trudiš da pravilnom raspodelom vremena sve stvari radiš istom energijom, ali... I ti, renesansni geniji, koji su sijali remek-dela na sve strane, čega god su se dohvatili, imali su nešto što im je bila baza, osnovni poziv. Mikelanđelo je pisao pesme, bio je slikar, ali bi za sebe verovatno najpre rekao da je vajar. Neka mi čitaoci oproste što pominjem Mikelanđela, to radim samo kao primer, nikako kao poređenje.

Foto: Milena Đorđević

A kada pogledate danas svet oko sebe i vidite starlete, (polu)gole pevačice...?

- Sve to je to besmislena priča. Baš sam neki dan čitao o prisluškivanju telefona, da li je to legalno, treba li nalog tužioca, dozvola, ovo, ono... Šta me briga. Pitajte, reći ću vam sam, ne morate da me prisluškujete. Moraš da napraviš takav stav u životu da te boli briga da li te prisluškuju. Moraš da nemaš šta da kriješ, da možeš da gledaš ljude u oči. Ne možemo mi samo udarati po starletama, po turbo-folku... Čitavo društvo je bolesno. To je kao kad bi čovek koji je teško bolestan – lečio zanoktice. Treba suštinu lečiti, lečiti uzrok, a ne posledicu. Kada imate raspadnutu i umobolnu elitu, šta imate da tražite i kritikujete jadne ljude koji se bore da prežive, da naplate svoje golo du*e. Riba smrdi od glave.

Kamere su nedavno uhvatile Kolju kako spontano, u opuštenoj atmosferi tokom probe, u pratnji gitariste Voje Aralice izvodi "Rajka", pesmu sa kultnog albuma "Mama nemoj plakati" (2001):

(Milan Ćunković)