NASTANAK BAR-KODA: Od čitača dimenzija stola do preciznih lasera (VIDEO)

Prva ideja o ubrzavanju načina kupovine u radnjama rodila se tridesetih godina 20. veka, a njen tvorac, student Volis Flint, želeo je da obeležavanjem artikala smanji redove na kasama.

Međutim, ona nije u početku bila prihvaćena, a zaživela je tek nakon Drugog svetskog rata. Tada je mladi učitelj Norman Džozef Vudlend smislio da se proizvodi u radnji obeležavaju mastilom koje bi se videlo pod ultraljubičastom svetlošću. Ovo se pokazalo kao skupo i ne baš pouzdano zbog razlivanja mastila, pa je Vudlend smislio nešto bolje: kombinaciju bar-koda i Morzeovog koda.

Prvi ovakav čitač bio je dimenzija radnog stola, mračna kutija sa veoma jakom sijalicom (prvo 150, pa 500 vati), pa se prodavcima nije dopala ideja da kupuju i postavljaju veliki broj takvih čitača koji su mnogo grejali i štetili vid. Za tako nešto bila je potrebna velika količina svetlosti precizno usmerena na malu površinu - laser, koji tada nije bio ni na vidiku, bar ne nalik današnjem.

Vudlend, koji je tada radio u IBM-u dobio je ponudu od svoje kompanije da im proda patent, ali je zajedno sa Bernardom Silverom, njegovim saradnikom u pravljenju te verzije koda za obeležavanje proizvoda, ponudu odbio smatrajući da je preniska. Onda su ga 1962. prodali kompaniji Filko, a oni dalje kompaniji RCA.

Šezdesetih godina, diplomac MIT-a Dejvid Kolins pokušavao je da osmisli način za prepoznavanje železničkih vagona. Umesto belih i crnih crtica, on je smislio plave i narandžaste pruge napravljene od materijala sa refleksijom. Te pruge su predstavljale cifre od 0 do 9. Svaki vagon imao je četvorocifren broj koji je pokazivao kojoj železnici vagon pripada, i još šest cifara za identifikaciju samog vagona.

Kolins se krajem šezdesetih, kada je njegova ideja postala već dosta dobro prihvaćena, ponovo obratio svojoj kompaniji Silvanija sa idejom da napravi crno-beli kod, ali su ga odbili, objašnjavajući da nema novca za ulaganje. Kolins je onda dao otkaz i osnovao sopstvenu kompaniju, a Silvanija se od plavo-narandžastih pruga nikad nije obogatila.

Onda su se pojavili i laseri koji su tankim zracima u obliku linije prelazili preko bar-koda. On funkcioniše tako što crne prugice apsorbuju svetlost, dok ga bele reflektuju, pa se tako senzoru šalje on / off signal. Svaki kod ima dva puta po šest brojeva.

Prvi broj u kodu uvek je nula, osim kod mesa i proizvoda čija težina varira, kao i nekoliko drugih. Sledećih pet brojeva su kod proizvođača, narednih pet su oznaka proizvoda i poslednji broj je kontrolni i on pokazuje da li je prethodnih 11 dobro očitano. Bar-kod se pokazao kao veoma zgodan, pošto se kod mogao čitati iz najrazličitijih uglova, čak i ako je delimično pocepan.

U sedamdesetim se na dodatno prilagođavanje kodiranja proizvoda bacio krajnji kupac Vudlendovog patenta, kompanija RCA, a uporedo sa tim i Vudlend je nastavio da radi za IBM, u kom je razvio "univerzalni kod proizvoda",  koji je na kraju prihvatila čitava industrija.

Pogledajte kako bar-kod funkcioniše:

(I. M./ Izvor: B92)